piše: Nevena Stajković
Junak naše priče nije od krvi i mesa, ali svakako ima dušu jer je najefikasnije sredstvo za pretvaranje ljudske energije u pokretljivost do sada osmišljeno. Pretpostavljate, reč je o biciklu. Danas se bicikl koristi za prevoz ljudi i robe, pogotovo u delovima sveta gde ima malo automobila; ali i za rekreaciju i sport, odnosno biciklizam. Međutim, kako je ovo čudo tehnike zapravo nastalo? Imajući na umu da je izumeo predilicu, leteći brod, bušilicu, pokretni most i mnoge druge naprave, prve skice bicikla pripisuju se Leonardu da Vinčiju. Navodno su bile deo Atlantskog kodeksa, zbirke crteža nastalih između 1478. i 1519. godine. Istraživanja su otkrila da je crtež falsifikat dodat šezdesetih godina prošlog veka.
Još dve neproverene tvrdnje o pretečama bicikla odnose se na japanski tricikl na pedale pod nazivom rikušu-honša koji je 1732. godine opisao Hiraiši Kuheidži Tokimicu, te na celerifer, koji je 1792. godine razvio izvesni grof De Sivrak. Celerifer je navodno imao dva točka postavljena na krutom drvenom ramu; jahač je sedeo na spravi i gurao je stopalima. To nas dovodi do pravog izumitelja preteče bicikla – nemačkog barona Fon Drajsa.
Prvu spravu na dva točka koju je svojom snagom pokretao vozač, odnosno jahač, zapravo je izumeo baron Karl Frajher fon Drajs, te je po njemu dobila ime drezina, a sam tvorac nazivao ju je Laufmaschine (mašina za trčanje). (Ne dajte se zbiniti, danas drezina predstavlja manje železničko vozilo koje služi za nadzor ispravnosti železničkih pruga.) Kako je drezina izgledala? Ram je bio konstruisan od drveta, a imala je dva točka postavljena jedan iza drugog i sedište između njih. Umesto današnjeg kormana postojala je daska za ravnotežu i služila je za odmaranje podlaktica. Često se iza sedišta nalazila pričvršećena daska da odlaganje prtljaga.
Manhajmski kolar Fraj napravio je spravu po Drajsovim uputima i baron se otisnuo na svoje prvo duže putovanje 12. juna 1817. godine. Prešao je put od svog doma u Manhajmu do železničke stanice Švecingen, što je otprilike 14 km, za šta mu je trebalo oko sat vremena, umesto tri do četiri sata idući pešaka.
Pretpostavljate da je usledila komercijalizacija izuma, a reklame za Drajsovu laufmašinu glasile su: „Uzbrdo, na dobrim seoskim putevima, mašina ide brzo kao i čovek brzim tempom”; „Nizbrdo, brže od konja na trkačkoj stazi”. U Englesku, tačnije u London, novi trend putovanja drezinom uvodi Denis Džonson. Patentirao je poboljšani model 1818. i naredne godine proizveo je više od trista komada. ni su hobby-horse ili dendi-horse, utoliko što su bili veoma skupi, te su jahači najčešće bili pripadnici plemstva. Ipak, ispostavilo se da je sprava nebezbedna za zdravlje muškaraca i nepraktična za neravne puteve, te su jahači bili prinuđeni da voze trotoarima, što je u Manhajmu, gde je drezina i nastala, bilo zabranjeno već 1817, a u Londonu i Njujorku 1819. godine.
Sve ovo nije sprečilo dalji razvoj onoga što danas nazivamo biciklom. Između tridesetih i pedesetih godina 19. veka razvijaju se drezine sa pedalama, najpre u Škotskoj, te u Nemačkoj i najzad u Francuskoj. Godine 1861. drezina se pojavljuje u funkcionalno modifikovanom dizajnu. Pjer Mišo i njegov sin Ernest predstavljaju velosiped sa pedalnim pogonom na prednjem točku. Ram je bio napravljen od kovanog livenog gvožđa, a sedlo je bilo opružno.
Dalji razvoj doveo je do bicikla koji se u ono vreme nazivao penny-farthing, i koji je bio pomalo komičnog izgleda. Ram je bio znatno tanji i lakši, ali je prednji točak bio neobično veliki (122 cm), pogotovo u poređenju sa zadnjim koji je bio dugačak 76 cm. Pomenuti naziv upravo se odnosi na ovakav odnos točkova – prednji je bio upoređivan sa velikim britanskim penijem, a zadnji sa mnogo manjim fartingom, četvrtinom penija. Oci ove vrste bicikla su s jedne strane Lamanša Ežen Mejer, te Džejms Starling sa druge strane. Ova vrsta bicikla bila je veoma nebezbedna jer je pri naglom kočenju biciklista lako mogao da preleti napred. Takođe, penjanje i silaženje je zahtevalo veštinu.
U narednim decenijama konstruktori se vraćaju jednakoj veličini točkova, a važan pomak u razvoju bicikla dolazi izumom Džona Boja Danlopa, a odnosi se na korišćenje pneumatske gume. Naredni korak bio je uvođenje lančanog pogona na zadnjem točku koji omogućava glatko i opušteno pedaliranje.
Krajem 19. veka pojavljuju se bicikli za dame. Umesto klasičnog dijamanstskog rama koji je podrazumeo poprečnu šipku između kormana i sedišta, damski roudster imao je izvijen ram, te su žene lako mogle da se popnu i voze bicikl u suknjama ili haljinama.
Danas, kada je planeta sve više zagađena i gradovi preopterećeni, bicikl ponovo dobija značaj kakav je imao na početku svoje istorije. Ono što je nekada bilo simbol tehnološke novine, danas je znak jednostavnijeg, održivijeg načina života; zdravih navika i mogućnosti da se uz nekoliko okretaja pedala svet učini bližim. Hajmo u vožnju!
april, 2026.
