Pigmalion, detalj, ilustracija: Srećko Radivojević

Prve prodavačice lepote i ljubavnih slasti su, kaže Ovidije, bile Kipranke Propoetide, ali ne zato što im je nežni južni vetar zadizao haljetke i milovao ih po butinama, već im je ta bludna narav došla kao osveta srdne Venere u čiju su se božanstvenost drznule posumnjati. Nema te naivnosti koja će poverovati da baš nikome pre njih nije palo na pamet da se od telesnih draži može profitirati, pa je verovatnije da su dostojanstvo protoprostitutki zavredele nemoralnošću epskih razmera i nezajažljivom bestidnošću, kakvu samo povređena čast boginje ljubavi može da smisli.

Kakve god da su bile i šta god da su radile bila bi i ostala njihova intima da raskalašnošću nisu sablažnjavale svoga sugrađanina Pigmaliona, mladog i izuzetno darovitog skulptora. Otvorenost njegovog umetničkog uma je pak njegova privatna stvar i iz pristojnosti ni u to nećemo zalaziti, već ćemo se zadovoljiti samo onim što nam je potrebno za priču: beskrupulozni kurvarluci ukletih Propoetida su Pigmalionu u potpunosti ogadile čitav ženski rod, te se on, u čudu što iza krhke ženstvenosti mogu da se sakriju takve razvratnosti, opredelio za život u celibatu i vazda praznu postelju zakletog neženje. I dalje smo fini i ne zalazimo u privatnosti kakva je, recimo, raskrinkavanje izvora nečije inspiracije i nećemo se pitati da li mu je vrelo nadahnuća pokuljalo iz seksualne askeze ili je reč o božanskoj nagradi za pregalaštvo, već ćemo i odavde uzeti samo ono što nam je potrebno: isklesa Pigmalion od slonove kosti devojku neviđene lepote – ni dotad ni otad – živa se roditi ne može. A liči da je živa, da će svakog trena zaplesati, divnih grudi, bedara, prelepog lica. Majstorsko očaranje preraste u sumnju: poče Pigmalion da se pita je li ta prozračna belina nežne devičanske puti ili ipak slonovača koju je sopstvenim prstima oblikovao. Uveren je da mu uzvraća poljupce, da oseća jedrinu njenih grudi i bedara, uveren da ga potajno gleda… stavlja je u purpur, na perjane jastuke, u mekoću; donosi joj ljiljane, ćilibare, šarene loptice, obasipa je poklonima koje devojke vole… biserima je kiti, đerdanima, haljine oblači… ne zna da l’ je lepša u njima ili gola. Da pređemo odmah na rasplet: pobožno se moleći u Venerinom hramu za praznik, Pigmalion požele ženu poput svoje drage od slonove kosti i, iako se nije usudio da izgovori ono za čim zaista žudi, dobra boginja mu ispuni želju i kod kuće u krevetu ga sačeka žena od krvi i mesa, ista kao njegov kip, koja kao uspavana lepotica otvori oči posle poljupca i prvi put pogleda nebo i svog dragog. I živeli su srećno i zadovoljno do kraja života (rodila mu je kćer Pafu i sina Kiniru, ali to su neke druge priče, drugačiji preobražaji.)

Mit o Pigmalionu je među najznatnijim Ovidijevim zadužbinama. Iako relativno kratak (tek nekih pedesetak stihova Desetog pevanja Metamorfoza) i napisan bez naročitog poetskog razmetanja, mnoge je umetnike inspirisao i pokrenuo brojna pitanja. Svako od njih je duboko zadiranje u intimu, veoma neprijatno.

Zauzmimo, dakle, pozu bespoštednog, ali iskusnog islednika za najgore zločine:

Ko je, uopšte, taj Pigmalion?

Zadrti šovinista i mizantrop? Ostrašćeni ženomrzac za koga nijedna kći majke Prirode nije dovoljno dobra? Sujetnik koji zahteva nešto bolje od stvarnosti? Fantastičnije od života? Despotski nastrojen mužjak koji zna da je već svojim postojanjem jedini, pravi i najbolji izbor idealne lepotice, bezglasne i neme?

Ili je pak nevoljni sluga svog dara, talenta koji nije tražio niti zaslužio? Rob umeća koje ga je nagnalo da gleda preko pojavnosti, ispod puke telesnosti? Mučenik koji se odvažno suočio sa strahom od promene? Buntovnik pred sopstvenim bićem? Tvorac koji prkosi Tvorcu? Umetnik koji veruje u savršene svetove, traži istinu i spasava samoga sebe?

Pigmalion, ilustracija: Srećko Radivojević

U koga se taj zaljubio?

U statuu? Beživotnu masu koja ne govori i ne oseća? Koja i ne zna za pravo izbora? Koja se, suprotno njemu, bespogovorno zadovoljava prvim ponuđenim i podatno se predaje bez pitanja i sumnje? U ono što on želi da ona jeste? U sebe, manijakalnog egocentrika? U svoju posebnost? U mogućnost da menja svet, da ga svodi na svoju meru?  

Ili u svoju ljudskost? U ljudsku umešnost? U sasvim drugačije, nepoznato, a bolje sopstvo koje se tek iz umetnosti promolilo? U mogućnost da se izrazi? U snagu ličnog izraza? U život koji se pred njim otvorio kroz stvaranje? U ono što je stvaranje u njemu oživelo? U tvorački osećaj? U izlaz, u spas u stvaranju? U mogućnost večnosti? U osećaj neprolaznosti? U beskraj svega što se može?

Pigmalion je, pre svega, otpor. Iskonska pobuna koja bi i u najsavršenijem svetu prepoznala demone mraka, ma kako prerušene i smelo pred njih iskušala pero, dleto, gudalo ili kičicu. Pigmalion je ustanik u stalnom protestu, spreman na najokrutnije sudije, na nebrojne poraze, najdublje ožiljke, muku i gubitke i stalna podizanja iz izgubljenih bitaka, iznova i opet. Bundžija koji svesno hrli u samoću i bespomoćnost, kadar da pogleda u oči najpotmulije strahove, da stamen stane pred ličnom krivicom i istrpi nemilosrdna bičevanja samoljublja i lične taštine.

Uzrok takvom podvižništvu ne može biti nagrada koja samo nemo čeka, ma kako lepa i podatna bila. Njena tišina zvuči kao potčinjenička zamuklost samo bučnoj publici, bilo da sa tribina kliče ili poziva na linč. Stvaraocu je ona brodski dnevnik, uspomena na bure i brodolome, mapa od tragova sakupljenih sa svih pregaženih puteva, otisak stare maske, zamrznuti lik nekog bivšeg „ja”, ali i treptava žudnja, lelujavi odraz u nekom budućem ogledalu iza kojeg je novi svet, još uvek zamagljen, doduše, u koji se ulazi hrabrijeg srca i snažnijeg duha.

Nije Ovidije zavredeo večnost kao uštogoljeni gledalac sa balkona. Gorkom je tugom s Ponta plaćao svoju pigmalionsku hrabrost da govori o Rimu kakav je zaista bio ili kakav je trebalo da bude, ma koliko Avgust insistirao da bude upamćena rimska smernost i vrlost koju je, eto, baš on izglancao do punog sjaja. Razni su silnici baš to zapamtili i trudili se da ukrajaju svet po mustri božanskoga cara, pa nam je on sad ovakav – divna tapiserija živopisnog tkanja ili rasparčani dronjak, kako se kome čini. Vitezovi drugog reda, za Ovidijem što su pošli, ovi naši, Pigmalionovci, makar se, zapamtljivije zovu: Šekspir, Šeli, Šo, Roden, Ruso, Asimov, Apdajk, Lavkraft, Brodski, Borhes, Henri Džejms, Goja…

Ah, da! Onaj papa… za čiju je grobnicu Mojsije izvajan sa takvom veštinom da je i sam skulptor bio uveren da mu je statua živo biće koje se snebiva da progovori, ali će izvesno jauknuti ako ga raspali čekićem po kolenu i zanavek mu tamo ostavi ožiljak… e, baš taj papa, poglavar svim vladarima svoga vremena, poslednji sudija, ,,najprvi” izaslanik samoga boga, sveosvešćeni, preosvešćeni da svud vedri i oblači… ko se seti njegovog imena dok kažeš… Mikelanđelo!?

piše: Anđelka Nastić

Leave a Reply

Your email address will not be published.