Ima li života pre smrti? – Sabirni centar

piše: Igor Diletant Belopavlović U periodu koji, nažalost, još uvek nije iza nas, prirodno je da se sve češće razmišlja o (ne?)mogućnosti života nakon smrti – ako postoji, kakav je, i da li možemo uraditi nešto ovde da bi nam tamo bilo bolje? Ipak predstava Sabirni centar Dušana Kovačevića, umesto koncepta da dobijamo kakvu nagradu…

Voleti nacistu – o predstavi Čitač Borisa Lješevića

piše: Ivana Pavićević „Pozorište je carstvo”, rekla je glumica Mirjana Karanović na okruglom stolu posle odigrane predstave Čitač u režiji Borisa Lješevića i koprodukciji BDP-a i Beo Arta. Odsustvo pozorišne umetnosti, u današnje doba nikada više nismo osetili nego u poslednje dve godine, a gospođa Karanović, za vreme poklona, to veče je bila otelotvorenje značaja…

„Usamljeni mesec” (o predstavi Frankenštajn Nacionalnog teatra Velike Britanije)

piše: Ivana Pavićević Kada otkrijete da u jednom projektu učestvuju imena poput reditelja Denija Bojla (Trejnspoting, Plaža, Milioner iz blata…), glumci Džoni Li Miler i Benedikt Kamberbač, književni lik Frankenštajn, muzički bend Underworld, i to u produkciji Kraljevskog teatra Velike Britanije, nije vam potrebno više informacija da vas zainteresuje rezultat koji je ova ekipa iznedrila.…

„Ljubav, zvezde, Sunce”

piše: Ivana Pavićević Nakon što je Ljubaf postala veliki hit na Brodveju 1964. godine, pisca Mareja Šizgala su pitali da za intervju objasni sam naslov teksta. „Emocija ljubavi je postala izopačena i zloupotrebljena do te mere, da je jedino preostalo da joj pronađemo novu reč”, odgovorio je. „Ljubaf je izopačenost ljubavi”. Reklo bi se da…

Džil i Džon – Leptiri su slobodni, predstava Ateljea 212

piše: Tisa Milić Tekst Leonarda Geršea iz 1969. prvi put je postavljen na Brodveju iste godine, da bi kasnije dobio svoju ekranizaciju u vidu holivudske melodrame (1972. godine) sa Goldi Hon u glavnoj ulozi, a potom se našao i na pozorišnim scenama širom sveta – preko Moskve, do podruma Ateljea 212 u režiji Nenada Gvozdenovića…

„Nauči sve o našem svetu” – razgovor sa rediteljem predstave Život je san, Aleksandrom Lukačem

piše: Ivana Pavićević Četiri veka je prošlo otkako je pisac Pedro Kalderon napisao delo Život je san, čiji su osnovni motivi vlast, strah, pobuna, prolaznost i nestalnost svega, nemogućnost razlučivanja života od sna itd. Posle odgledane istoimene predstave Narodnog pozorišta Šabac, u režiji Aleksandra Lukača, ne možete se oteti utisku da stvarnost modernog doba nije…

Joj, živote, lutalico! – monodrama Fleabag

piše: Igor Diletant Belopavlović Fibi Voler-Bridž je engleska autorka i glumica, najpoznatija po crnohumornoj mini-seriji Fleabag („vreća buva” ili „pas lutalica”), koja je oduševila publiku, kritičare i žirije širom sveta. A danas, za sve ljubitelje serije, ali i za one koji nisu čuli za nju, pišem o istoimenoj monodrami po kojoj je serija – tačnije,…

„Stranac je loš čovek” (o predstavi Žabar)

piše: Ivana Pavićević Uzmimo u obzir da ksenofobija implicira verovanje da je stranac loš čovek. To bi značilo da je loš čovek Nemcima Grk, Grcima Albanac, Albancima Srbin, Srbima Kinez, Kinezima Japanac…Shodno prethodnoj logici, Azijcima je belac loš čovek, belcima Afroamerikanac, Afroamerikancima Meksikanac, Meksikancima Indijanac… Ista banalna logika bi se mogla upotrebiti na bilo koje…

Nije to to – Studije Fausta

piše: Igor Diletant Belopavlović Dok su države zatvarale granice, jednoj predstavi je pošlo za rukom da spoji Sarajevski teatar SARTR, Zetski dom sa Cetinja, festival MESS i Beogradsko dramsko pozorište. Ali i pored nesvakidašnje produkcije, ono što je stvarno izdvaja od drugih jeste njen sadržaj. Nije to to – Studije Fausta je skup igranih celina…

„Šta ako je ovo stvarno?” (o predstavi „Đavolijada”)

piše: Ivana Pavićević Nije moguće da je ovo stvarno. Ovo je samo neka Đavolijada. Pa, da. Samo u paklu belo može da bude crno, veliko – malo, prljavo – čisto. Samo ako Đavo uplete prste, normalno postaje nenormalno, glupost – lucidnost, a zdrav razum – bezumlje. A šta ako je zaista stvarno? Na ovo pitanje…

Od trinaest do pedeset i prve države na Brodveju – mjuzikl Hamilton

piše: Igor Diletant Belopavlović Mada ne bih voleo ništa više nego da odgledam neku od predstava koje najavljuju da se vraćaju na repertoar u septembru, bezbednost ljudi koji rade u pozorištima je i dalje upitna. Tako da, dok se slika još malo ne iskristališe, ostajem pri malom ekranu za svoje pozorišne potrebe. No, kako je…

„Ko ranu ne zna, ožiljku se ruga” (o predstavi …I ostali)

piše: Ivana Pavićević Snimak predstave nikada neće moći da zameni samu „živu” izvedbu, ali u okolnostima u kojima se nalazimo, svakako nam pruža adekvatnu opciju. U svakom slučaju, loša predstava ni sa snimka ne poseduje kapacitet da dopre do nas, ali kvalitetno pozorište raspolaže sposobnošću da „prebaci rampu” čak i sa video-zapisa, pa do gledaoca,…

Upotreba visoke tehnologije u savremenom pozorištu

piše: Tisa Milić Pinakes, najraniji oblik pozorišne scenografije u antičkoj Grčkoj predstavljao je oslikane ploče, pomoću kojih je dočaravano mesto dešavanja dramske radnje, a to su najčešće bile palate, hramovi, kolibe i pećine. Jedna od prvih upotreba mašinerije na sceni bila je čuvena deus ex machina, patent pomoću kog je glumac „ni od kuda” spuštan…