Zvanična himna neke države jeste pitanje koje se u mnogim zemljama reguliše Ustavom, pa posle razrađuje posebnim zakonom ili nekim drugim aktom. U našoj zemlji, opštepoznato je da je naša himna Bože pravde to bila od 1904. do 1918. godine, a na neki način i do 1943. godine, kao deo Himne Kraljevine Jugoslavije, kao i od 2006, pa do dana današnjeg. Međutim, kompozicije poput Oj, Srbijo, mila mati, Marš na Drinu, Vostani Serbije figurirale su kao potencijalne i nezvanične, narodne himne. Po autorovom mišljenju, svaka od njih bi to mogla biti. Advance Australia Fair je nacionalna himna Australije od 1984. godine, a njen autor je Piter Dods Mekormik, australijski kompozitor, rođeni Škot. Da l’ je to sudbina il’ ko zna šta li je, kao što bi rekao Bajaga, još jedan Škot je napisao himnu Australije. Nezvaničnu. Još uvek. Buduću? Da!
Ono što povezuje gospodina Mekormika i junaka današnje priče, Kolina Heja, jeste škotska domovina. Australija je imigrantska zemlja, u koju je došlo puno Britanaca, među njima i Škota, a druga škotska braća iz Glazgova, kasnije žitelji Sidneja, postala su prave planetarne mega-zvezde. Radi se o grupi AC/DC. Kolin Hej je sa svojim prijateljem, Ronom Strajkertom, 1981. godine osnovao grupu Men At Work. Grupa je postojala kratko, u dva navrata – tokom osamdesetih i devedesetih godina, kačeći sedamdesete i dvehiljadite. Ne bi možda imalo mnogo toga da se kaže, s obzirom na to da su ostali popularni u australijskim okvirima, ali su veliku popularnost postigli i u Brazilu. I sve bi to stalo u nekoliko redova da 1981. godine nisu objavili singl Down Under. Ova rege-rok kompozicija, koja sadrži par akorda koje se vrte ukrug, definitivno je zarazila svet svojom jednostavnošću, čemu je doprinelo i sjajno muziciranje flautiste Grega Hema (da, flautiste). Tematika pesme je jasna na prvo slušanje. Australijanac koji nailazi na vračaru usred pustinje, nakon što mu je kombi pun uživalaca marihuane prokuvao, a ona mu daje Vegemite sendvič (ako ćemo verovati ili: sudeći po onome što piše na internetu, vedžimajt je neki namaz koji samo Australijanci mogu da jedu, prim. aut.), da bi u drugoj sceni u pekari u Briselu naišao na svog sunarodnika koji ga je odmah počastio pivom (lično iskustvo Heja, prepevano u ovoj pesmi). Naš junak se u trećoj strofi zadesio u Indiji, gde ga zatvorenici ljubopitljivo, pomalo i dosadno, mame da im priča o njihovoj zemlji. Komičnog karaktera i prepuna ozijevskog slenga, pesma je vrlo brzo dostigla planetarnu popularnost i postala ,,lična karta” Australijanaca na zabavama širom sveta. Dovoljno je reći da je manje-više u svim anglofonim zemljama dostigla prvo mesto top-lista, uključujući tu i Billboard Hot 100. Pored svoje šaljive konotacije, kao i spota punog simbolike vezane za Australiju, sam autor, Kolin Hej, više puta je isticao da njegova namera nije bila ta da napravi nezvaničnu himnu Australije i da na taj način sebi zgrabi večitu popularnost i epitet one-hit wonder-a u svetskim razmerama, već da istakne kako se osobenosti jedne divne, šarenolike i multikulturalne zemlje, kakva je Australija, gube pred naletajućom amerikanizacijom i globalizacijom, kao i da je sam novac i otimanje ljudi od njega denaturisalo kulturu i jezik nacije, koji je i dan-danas specifičan u odnosu na druge anglofone zemlje.
Međutim, sudbina ovog hita nije bila ta da u valovima večite popularnosti sleće sa generacije na generaciju neukaljana. Kukabara (tako joj je aboridžinsko ime) jeste ptica iz porodice vodomara (to su one ptice što se kao šilo zabadaju u vodu da love ribu). Zaintrigiran ovom pesmom, došao sam i do ove ptice, koja ima poj poput neke melodije na fruli, a ona opet tako predstavlja svojevrstan simbol Australije među pticama, s obzirom na to da živi samo na tom kontinentu. Jedan kviz iz 2007. godine i odgovor na pitanje ,,Koja je dečja pesma sadržana u pesmi Down Under.” Odgovor je bio Kookaburra, stara dečja pesmica iz tridesetih godina dvadesetog veka. Nakon što je autor pesme preminuo, autorska prava su prešla na izdavačku kuću Larikin, čiji su se telefoni usijali toga dana, jer ni sama firma nije bila svesna činjenice da jedan planetarni hit sadrži deo pesme na koju polaže pravo intelektualne svojine. S obzirom na povredu sopstvenog prava, ali i prilike da se to dobro unovči, ako imamo u vidu da se radi o planetarnom hitu, gospoda iz Larikina su presavila tabak i tužila Heja i Strikerta, kao tvorce pesme o kojoj govorimo, zbog neovlašćenog korišćenja spornog dela pesme Kookaburra u deonici sa flautom u pesmi Down Under. Sudski sporovi su trajali ukupno tri godine, a došlo je i do angažmana Visokog Suda Australije, koji se, ipak, nije upuštao u razmatranje. Konačna situacija je sledeća: Lerikin dobija 5% tantijema od 2002. pa naovamo. Kolin Hej je poveo čitav medijski rat protiv izdavačke kuće, optužujući ih čak i za smrt njegovog oca i Grega Hema, čoveka koji je odsvirao sporni deo u pesmi. Godine 2011, na tridesetogodišnjicu izdavanja singla, Hej je izdao novu verziju pesme, koja nije sadržala sporni deo, i kao takva je postala himna australijskog olimpijskog tima za predstojeće Igre u Londonu 2012. godine. Čisto da se zna na čijoj je strani bila javnost. Takođe, pesma je izglasana za četvrtu najpopularniju australijsku pesmu svih vremena, a deo australijske javnosti insistira da se ova pesma uvrsti kao predlog za neki budući referendum o nacionalnoj himni.
I pored svih peripetija, pesma je ostala simbol Australije i njene pop muzike. S obzirom na to kakva su vremena ovde, javno pozivam da, ako ikada dođe do referenduma o nacionalnoj himni Australije, a moj potomak bude državljanin iste, glasa za ovu veselu pesmicu!
piše: Pavle R. Srdić
