ilustracija: Aleksa Jovanović Shtakorz

U bliskoj budućnosti, broj stanovnika Hrvatske je opao na dva i po miliona, ne zbog visokog životnog standarda, već zbog visokog nivoa ekonomskih migracija. Država je bankrotirala, bogati su postali bogatiji, a siromašni su završili na ulici (možemo zamisliti kako je tek Srbija prošla). Takvu ranjivu situaciju iskorišćavaju „moćnici iz senke”, koji ubacuju zombi-virus u Hrvatsku, ne bi li se lakše domogli bogatstva vrednijeg i od crnog zlata – čiste vode. Situacija se komplikuje kada se ispostavi da su Srbi imuni na ovaj virus. To moćnicima remeti planove, a ni Hrvate ne čini najsrećnijim.

U opisanim okolnostima u potrazi za lekom, okupili su se: Franka (Hristina Popović), zvezda hrvatskih superherojskih blokbastera (koji su spoj Wonder woman i Super Hrvoja); Maks (Dado Ćosić), mladi neoustaša nesvestan misterije sopstvenog porekla; Vesna (Tihana Čazović) tajnovita femme fatale; i junak filma Mića (Krešimir Mikić), jedan od malobrojnih hrvatskih bogataša, koji je zapravo prikriveni Srbin. Na svojim putešestvijama, junaci se susreću sa skoro svim narodima i narodnostima ex-YU podneblja (Makedonci su opet mudro preskočili komšijske nesuglasice), pritom otkrivajući ko još uvek gaji ambicije za Velikom, etnički čistom, državom. Nikada nećete pogoditi ko je u pitanju!

Treba napomenuti da ovako ambiciozan projekat nije mogao dobiti neophodna finansijska sredstva, bar ne na našem području. Stoga je značajan broj prvobitnih ideja u scenariju, izbačen kao što su borbe zombi-huligana ili Cane Partibrejkers u ulozi predsednika. Takođe, nekome bi moglo zasmetati što specijalni efekti nisu na nivou Walking dead, te što u scenariju povremeno iskrsavaju laka rešenja s logikom Duška Dugouška, tj. Zekoslava Mrkve. Ipak, verujem da bi film sa premisom blesavom poput ove, samo izgubio na vrednosti i humoru da je sebe shvatio suviše ozbiljno. Film koji govori koliko su naši lokalni problemi smešni i mali na globalnom planu i ne treba da bude A produkcija (na B-rdovitom B-alkanu, sve je B produkcija).

Jedino što mi je stvarno zasmetalo, a što se možda takođe može pripisati lošim produkcijskim uslovima, jesu engleske replike koje domaći glumci izgovaraju sa akcentom Slobodana Miloševića. Izuzetak je Sergej Trifunović, koji je pored savršenog jenki akcenta, stvarno izvukao najviše iz svoje minijaturne sporedne uloge američkog generala.

Još od krtakometražnog filma Teleport Zovko iz 2013,  ljubitelji filma s obe strane Dunava su s neizvesnošću očekivali prvi dugometražni film Predraga Ličanina. Najzad, na proleće 2019. izbacuje film Poslednji Srbin u Hrvatskoj, dokazujući da je jedan od najoriginalnijih scenarista na ovim prostorima. U njemu Ličanin, kome, hvala Bogu, ništa nije sveto, nikom nije ostao dužan i sa političkom korektnošću South Park-a, pogodio je pravo u metu. Takva spontana, autentična politička nekorektnost, nije viđena na ovim prostorima još od Top-lista nadrealista. Stoga su i efekti, po izlasku iz bioskopa, vrlo slični.

Crnohumorna satira u kojoj svako može naći nešto upereno protiv sopstvenog nacionalnog identiteta i da se tome slatko nasmeje.

piše: Igor Diletant Belopavlović

Leave a Reply

Your email address will not be published.