„Moje dete”, foto: BDP

Ana Đorđević potpisuje režiju teksta Stojana Srdića. Komad je fragmentarnog karaktera, izdvojeni su momenti koji slikovito prikazuju život i prepreke sa kojima se ljudi iz romskih zajednica suočavaju od doma u kome odrastaju do države u kojoj žive. Na svakom koraku ka normalnom životu i radu, onome što bi trebalo da bude zagarantovano pravo svakog građanina, postoje okolnosti koje ih sputavaju da ta prava ostvare. Od nemogućnosti dobijanja ličnih karata zbog nepostojećih krštenica (problema koji ih čini pravno nevidljivim i koji je tek skorije počeo da se rešava), do nedostatka ambicija njihovih roditelja; sve je ustrojeno da oteža napredak romske populacije.

Siromaštvo, alkoholizam, skupljanje sekundarnih sirovina, prljavština, neobrazovanost; to su okolnosti u kojima je teško naći srećne ljude. Većina će se prilagoditi i zadovoljstvo u životu pronaći u nekom autodestruktivnom poroku. Samo će oni sa najjačom voljom uspeti da se izbore za bolji život, ako ne za sebe, onda za svoje najbliže. Ovo je priča o majci koja se žrtvuje za budućnost svog deteta. Ovo je priča o hrabrosti. Ovo je priča o ljubavi.

Dok su muškarci u ovoj predstavi slabe ličnosti koje će uvek biti spremnije da jedan drugom daju izgovor pre nego podstrek za ostvarenje nekog životnog cilja. Mirka, lik koji tumači Ivana Nikolić, će biti neustrašiva i daće sve da od takvog života odbrani jedinu osobu koja joj je bitna, ćerku Ranku (Jelena Gavrilović). Posle tragedije koja se desi na samom početku predstave Mirka ostavlja svoje dete u dom za nezbrinutu decu, svesna da ćerku više nikada neće videti.

Ranka će u domu biti na sigurnom, učiće i biće srećna. Upoznaće Miška (Mladen Sovilj) i zaljubiće se. Imaće bezbrižniji život nego što je mogla da ima kod svoje kuće. Ipak taj osećaj olakšanja će sve vreme biti obojen majčinom žrtvom. U daljem delu predstave će se naizmenično smenjivati scene koje se dešavaju u kući Rankinih roditelja i domu u kome ona odrasta. Dok će se Ranka oporavljati od trauma, Mirka će sav svoj napor uložiti da muškarci oko nje nikada ne saznaju gde se Ranka nalazi. Njihovi napori neće biti naročito veliki. Nedugo po Rankinom odlasku oni će piti, smejati se, voditi ljubav. Izrazi njihovih lica će biti bolni, jer će ih sledećeg dana čekati sve ono što su prethodne večeri pokušavali da zaborave. Nečije krivice su teže od drugih, pa će ih oni i više kriti plašeći se suočenja sa ljudima koje su oštetili. Kako za Rome, isto će važiti i za ljude koji predstavljaju državu u kojoj oni žive.

„Moje dete”, foto: BDP

Daleko od egzistencijalne borbe postoji svet ljudi sa stalnim zaposlenjem, lekara, državnih činovnika i socijalnih radnika koji mogu delovati samo unutar zadatih granica; pa ipak, i tu postoje ljudi čija je empatija sa drugim ljudskim bićem jača od pravila koja su zaduženi da sprovode. To podseća da svaki sistem čine ljudi i da je svaki sistem onoliko human koliko su humani ljudi koji u njemu rade.

Predstavom dominira odnos majke i ćerke koji svojim tumačenjem, Ivana Nikolić i Jovana Gavrilović dovode do arhetipskih vrednosti, svojom snagom nezaustavljivo privlačeći gledaoca na empatijsko povezivanje. No, to ne čini ostale likove i glumce koje ih tumače ništa manje kvalitetnim. Odnos Borkana, Rankinog oca, koga tumači Andrej Šepetkovski i Zuleta, njihovog zeta, koga tumači Vladan Milić, je jednako vredan pažnje. Prikazujući suprotnu stranu ljudske prirode, onu slabu i pomirljivu, a ipak željnu uspeha i priznanja. Zule i Borkan oslikavaju probleme patrijarhalnog društva u kome su muškarci naučeni da budu autoriteti, pa makar za to nemali nikakve predispozicije. Upravo u tim trenucima ističu se kvaliteti ove predstave, jer pokušava da shvati postupke svojih likova i da, bez osude, gledaoca navede da se zapita da li bi možda, da se nađe u takvoj situaciji, učinio istu stvar.

Moje Dete će vas svakako ostaviti bez daha, često u suzama; sigurno će vas podsetiti da imate nekoga čiji bi ste glas voleli da čujete, a možda vam i vrati malo neke usput izgubljene nade da su ljudi ipak dobri.

Pozorišni dodatak

Trudim se da svakog meseca mali deo svoje rubrike odvojim da bih sa vama podelio veb stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta.

Pre tačno pola veka, 1967. Aleksandar Petrović je snimio film Skupljači Perja koji se bavi sudbinama Roma na ovim prostorima. Gledajući predstavu nisam mogao da prestanem da razmišljam koliko su se životi ljudi iz tih zajednica malo promenili, baš zbog toga bih vam preporučio da pogledate ovaj film.

piše: Nenad Tesla

Leave a Reply

Your email address will not be published.