izvor: www.lombooks.com

Boldvin je prvi roman akademske slikarke Milice Vučković, ali ne i prvi njen iskorak na polje književnosti – zbirku kratkih priča Roj objavila je 2014. godine, a tri godine kasnije dobila je i prvu nagradu na Biber konkursu za priču Jedu ljudi i bez nogu. Svoje slikarsko umeće Milica je prenela i u literarna dela – u romanu Boldvin ćemo primetiti kako nam sa mnoštvom sitnih detalja, razmišljanja, ideja i postupaka, Milica slika glavnu junakinju Nađu, koja, što se dublje upuštamo u priču, postaje sve življa i realnija.

U grubim crtama, glavna okosnica ovog romana jeste odlazak junakinje Nađe u ustanovu za lečenje alkoholizma ili, kako se u samom romanu naziva, „alternativna ustanova za rehabilitaciju i resocijalizaciju”. Možemo reći da sama priča ima dva toka, koji se međusobno dopunjuju i jedan drugog objašnjavaju – jedan je taj sadašnji, boravak glavne junakinje u ustanovi i njen odnos prema sebi i ljudima koji je okružuju, a drugi je retrospekcija života junakinje do trenutka dolaska u ustanovu koji nam omogućuje da je bolje upoznamo, a samim tim i bolje razumemo i donekle opravdamo njeno ponašanje u sadašnjem trenutku.

„Najbolja stvar sa vremenom je upravo ta da, šta god radili, ono svakako prolazi. Koliko sam puta u životu poželela da postoji dugme, pauza, koje bih stisnula u do sada bezbroj situacija, nekada i u dobrim situacijama, ne bih dala vremenu da proleti tako brzo, već bih ga podelila na segmente, na slike, pa da mogu da zagledam i osetim svaku ponaosob, do detalja, ali ovako ništa, ode, proleti, pa se trudim iz petinih žila da izvučem neka sećanja, čisto da ta dobra ne zastare, jer čini mi se kao da dobra sećanja stare brže od loših, pa i namćori uvek nadžive dobre ljude kažu, ili samo kada namćor umre niko ne mari.”

Boldvin, Milica Vučković

izvor: www.lombooks.com

Ono po čemu je ovaj roman bitno drugačiji u odnosu na ostale na našoj književnoj sceni jeste da za glavnog junaka ima netipičnu junakinju Nađu. Nemali je broj romana koji za glavnog junaka imaju junakinju, ali je ta junakinja obično smeštena u neki, ako ne ljubavni, a ono porodično-prijateljsko-idilični okvir. Nađa se u tom pogledu bitno razlikuje. Možemo čak i reći da je ona izuzetno bliska antijunacima transgresivne fikcije – neuklopljena u postojeće društvene norme. Nađa ima oko tridesetak godina, puši, pije, samostalna je, ne mari za vodeće društvene premise – karijeru, moć i ugled, nema decu iako bi joj po pogledu većine već bilo vreme, ne libi se da kaže ono što misli iako se često zbog toga i pokaje, ali je u isto vreme plemenita i saosećajna i detinjasto zaljubljiva u sitnice. Nađa je izgrađena kao izuzetno motivisan lik, svaki njen postupak koji bismo iz perspektive društveno prihvatljivog ponašanja možda i osudili, istovremeno možemo i da opravdamo i da razumemo.

Takođe, i na planu jezika je ovaj roman dosta svež i dinamičan. Naracija je data u prvom licu, iz Nađine perspektive i često je bliska toku svesti u kom se glavna junakinja slobodno šeta sa jedne asocijacije na drugu, što za posledicu ima to da se kao čitaoci sa njom povežemo na nivou dvadesetogodišnjih prijatelja.

„Ležim i ne mogu da zaspim. Razmišljam kako Boldvin izgleda. Ima belu put i kockastu glavu. Malo je pritup. Ima naglašene arkade koje bacaju senku na njegove sitne oči i vilicu u rikverc, kao oni ljudi što im i kada ćute iz usta izlazi neki zvuk. On je visok, da, svakako je visok, ali je žgoljav, grbav. Lice mu je celo u bubuljicama kao da je gaziran. ”

Boldvin, Milica Vučković

A ko je taj Boldvin? Ili šta je taj Boldvin iz naslova romana? Možemo reći da je to jedan nivo spoznaje, povezanosti i samoodređenja čoveka, ali ćete za bolje određenje istog morati da uzmete roman u ruke i da se podrobnije upoznate sa Nađom.

piše: Tamara Živković

Leave a Reply

Your email address will not be published.