piše: Moonqueen
MASAKR NA HIOSU
U martu 1822. godine naoružani Grci iz različitih delova zemlje došli su na ostrvo Hios ne bi li među njegovim stanovnicima rasplamsali želju za slobodom. Plamen borbe za oslobođenje od turske vlasti od kraja 18. veka polako je hvatao jedno po jedno grčko ostrvo i naselje, ali će retko koji deo zemlje doživeti sudbinu koja je zadesila ostrvo Hios. Shvativši da je vrag odneo šalu, Osmanlije odlučuju da grčkom ustanku negde mora da bude kraj, a prst sudbine pada na Hios. Dvanaestog aprila iste godine turska vojska dobija naređenje od sultana da grad spali do temelja, čime počinje odmazda koja će nad stanovnicima Hiosa besneti naredna četiri meseca. Četrdeset hiljada turskih vojnika iskrcalo se na teritoriju ostrva sa dozvolom da ubiju svu decu mlađu od tri godine, sve muškarce starije od dvanaest, žene starije od četrdeset, a ostale preživele povedu sa sobom u ropstvo. U proleće 1822. tri četvrtine stanovnika Hiosa je ubijeno, na ostrvu je ostalo samo dve hiljade ljudi, a oni malobrojni, koji su uspeli da pobegnu i spasu se, razbežali su se po svetu što dalje od rodnog grada. Ovaj pokolj hrišćanskog stanovništva odjeknuo je u evopskoj štampi i ubrzo je vest o strašnom turskom zulumu stigla do nepoznatog francuskog slikara koji se zarekao da će postati slavan, i da će slavu steći prepričavajući događaje grčkog ustanka svojom četkicom. Njegovo ime bilo je Ežen Delakroa.
Danas najpoznatija Delakroina slika verovatno je Sloboda predvodi narod, nastala 1830. godine, u periodu kada je Delakroa već stekao slavu i bio prepoznat na pariskoj sceni kao veliki umetnik. Međutim, prva slika koja je njegovo ime učinila prepoznatljivim široj javnosti bila je slika nastala 1824. godine – Masakr na Hiosu.
Ljudska tela nagomilana u prvom planu slike, nasuprot otvorenom moru i nebu, prikazuju svu patnju nevinog naroda stradalog za svoju domovinu. Delakroa bira predstavnike različitih generacija ne bi li njima iskazao sveobuhvatnost patnje koja je zadesila stanovnike ostrva. Figure grupiše piramidalno, ali, za razliku od mnogih slikara koji su ovaj „trik” usvojili od Leonarda da Vinčija, Delakroa stvara dve piramide. Zagledajte se u sliku i sigurno ćete ih prepoznati. Na vrhu jedne nalazi se Grk sa fesom (jer, kao što smo već pominjali u tekstu o ovom odevnom predmetu, fes nije bio obeležje Turaka, već stanovnika Osmanskog carstva i nije vezivan za određenu naciju ili veru). Vrh druge piramide čini glava turskog vojnika koji sa sobom odvodi robinju – nagu Grkinju, lepoticu senzualnog tela nalik haremskim ženama na Delakroinoj slici Smrt Sardanapala. Ne poštujući u potpunosti fizičke odlike naroda koji prikazuje, slikar patnju porobljenih hrišćanki predstavlja zapadnoevropskim tipom ženske lepote, s obzirom na to da naga devojka nema puno sličnosti sa tipičnim grčkim i orijentalnim ženama, tamnog tena i kose (ovu „grešku” Delakroa će ispraviti na budućim platnima).
Ono što je pak poznato je da je Delakroa neko vreme vežbao ne bi li uspeo da naslika verodostojna tela pripadnika grčkog naroda, naviklog na mukotrpan rad i težak život – akademskom slikaru poput njega trebalo je neko vreme da napravi otklon od prikazivanja savršenih tela slikanih po modelu antičkih skulptura. Jer Grci koje je on želeo da prikaže početkom 19. veka, na veliko zaprepašćenje Evrope, nisu bili onaj olimpski narod tela tesanih u palestrama, a umova brušenih u filozofskim raspravama. Bio je to narod robova, sitnih trgovaca i seljaka, poput starice u prvom planu slike čije izborano lice i usahao pogled govori o realnoj slici jugoistočne Evrope ovog razdoblja.
Kada je slika Masakr na Hiosu osvanula na pariskom Salonu 25. avgusta 1824. godine, pisac Aleksandar Dima zabeležio je da je pred njom uvek bilo naroda koji se tiska da je što bolje osmotri i diskutuje o njoj. U početku, posetioci su mislili da je slikar prikazao pomor kuge. Tek kasnije su shvatili koji je događaj novije istorije Delakroa zaista prikazao. Slika se nije dopala svima. Slikar Žan Ogist Dominik Engr izjavio je da slika govori o „groznici i epilepsiji modernog sveta” upravo zbog otklona od akademske prakse. Evropa nije bila sasvim spremna za neulepšanu sliku istoka, realističnu i sirovu studiju pokolja, rata i smrti koju im je Delakroa izložio pred nosevima. Ali planirani efekat je postignut – o Delakroinoj slici se pričalo, a nekoliko godina kasnije, zahvaljujući Masakru na Hiosu, tada već poznati i slavni umetnik je novom slikom savremene Grčke probudio empatiju zapadne Evrope za sudbinu ove hrišćanske zemlje na istoku.
Pod budnim okom učitelja, jedan od Delakroinih učenika naslikao je kopiju ove slike koja se dugo čuvala u Atini, a 2009. je preneta u Vizantijski muzej na Hiosu.
OPSADA MISALONGIJA
„Ili pada Misalongi, ili tvoja glava”, poručio je sultan komandantu vojske kojem je poverio treću opsadu ovog, pokazalo se, neosvojivog grada. Već dva puta turske vojske bezuspešno su obigravale oko grčkog utvrđenja Misalongi na zapadnoj obali Peloponeza, koje je, zahvaljujući geografskom položaju, odolevalo napadima, s obzriom na to da je sa tri strane bilo okruženo morem i samo jedne kopnom. I ovog puta ispostavilo se da je Misalongi voćka čudnovata, sposobna da odoli turskim napadima punih godinu dana, od aprila 1825. do aprila 1826. godine. Još jedna stvar čuvala je Misalongi od napada – bili su to bedemi inženjera Mihaelisa Kokinisa koji je izgradio sedamnaest bastiona sa kojih su Grci na nišanu topovske đuladi držali Turke na oku. Zanimljiva je činjenica da je Kokinis davao imena ovim bastionima, te je svaki poneo ime jednog čuvenog borca za slobodu – Bendžamina Frenklina, Vilijema de Oranža, Tadeuša Košćuška, Skenderbega, Lorda Bajrona i drugih.
Grad je ostao neosvojiv, a turska vojska je shvatila da je jedina preostala taktika – strpljenje koje će na kraju uroditi plodom. Legende kažu da po isteku pune godine u gradu više nije bilo pasa, mačaka, magaraca i konja – stanovnici su ih sve pojeli. Kada se glad više ničim nije mogla utoliti, stanovnici Misalongija su se odlučili za bekstvo, koje je uzrokovalo potpunu katastrofu. Sačuvani podaci govore da je samo hiljadu ljudi uspelo da neozleđeno pobegne, ostali su pali u ruke turske vlasti, nakon čega su pobijeni, porobljeni ili izgoreli u požaru koji je planuo unutar zidina. Kao znak svoje konačne pobede, Turci su zidine grada ukrasili sa oko hiljade grčkih glava. Poput masakra na Hiosu, i opsada Misalongija propraćena je u evropskoj štampi, a ovog puta osim Ežena Delakroe reaguju i vojske velikih sila. Velika Britanija, Francuska i Rusija šalju svoje trupe i u Bici kod Navarina 1827. godine mornarice udruženih velikih sila nanose poraz Osmanskom carstvu, pomažući na taj način grčkoj borbi za nezavisnost.
Slikar je ipak bio brži, pa već 1826. izlaže sliku Grčka na ruševinama Misalongija. Postoje verovanja da je upravo ova slika potresla javnost u tolikoj meri da vođe velikih sila ne ostanu ravnodušne na događaje koji su se dešavali na obalama Jonskog mora. Delakroa je prikazao ruševine, kamen obliven krvlju i ruku pokojnika stradalog u opsadi grada. Nad onim što je ostalo od Misalongija devojka maslinastog tena, tamne kose, u tradicionalnoj nošnji ovog podneblja širi ruke pogleda uprtog u nebo. U znaku molitve, ili možda pre molbe za pomoć, Grčka personifikovana ženom duboko je potresla prvo Parižane, a zatim i ceo zapadni svet.
Treća opsada Misalongija tema je i slike Bekstvo iz Misalongija grčkog slikara Teodorosa Vrizakisa, nastala 1853. godine. Grčki pesnik Dionisos Solomos inspirisan istim događajem započeo je pisanje poeme Slobodni zarobljenici 1828. godine, a završio ju je 1851, dok je njegov francuski kolega, Viktor Igo, znatno kraću pesmu pisao takođe značajno kraće – 1829. godine Igoova zbirka orijentalnih pesama postaje bogatija za Glave saraja. Kompozitor Đoakino Rosini 1826. komponuje Opsadu Korinta Misalongiju u čast.
Postoje i teorije koje kažu da je kamen na kojem stoji Delakroina personifikacija Grčke u stvari grob, ali ne vojnika ili žrtve gladi i odmazde, već grob jednog drugačijeg borca za slobodu koji je život okonačao u ovom grčkom gradu – pesnika Džordža Gordona Bajrona. Lord Bajron, veliki putnik oduševljen istokom i orijentom, bio je učesnik grčkih ustanaka, a kraj života dočekaće upravo u Misalongiju 1824. godine. Njegova smrt nije bila posledica ratnih dešavanja i političkih previranja već bolesti – pesnik je skončao od groznice, ali će ga Grci upamtiti kao jednog od heroja nacionalne borbe za oslobođenje.
Na Bajronovu potragu za slobodom ni Delakroa nije ostao imun – 1827. godine on slika Borbu između đaura i paše, manje poznatu sliku koja svojom tematikom ipak spada u ovaj „ciklus” grčkih tema. Đaur ili kaur, termin kojim su Turci pogrdno zvali hrišćane, označavao je nevernike ili jeretike. Jedna od najpoznatijih Bajronovih pesama nastala 1813. godine nosi upravo ime Đaur i verovatno je ona poslužila Delakroi za sliku iz 1827. jun, 2020.
