autor fotografije:Aleksandar Denic

Intervju vodila: Sanja Gligorić

Bojana Denić je germanistkinja koja živi i radi u Beogradu. Književno prevođenje je njena najveća strast, i poziv kojim se predano bavi, što nije prošlo nezapaženo, te je kao dobitnica stipendije iz programa TOLEDO fondacije Robert Boš, i uz podršku Nemačkog prevodilačkog fonda, radila na prevodu zbirke Milerovih tekstova o kapitalizmu u Književnom kolokvijumu Berlin. Sahrana jednog psa Tomasa Plecingera, Tucanje kamena Klemensa Majera, San pravednika Volfganga Hilbiga, NEMA DOVOLJNO ZA SVE: tekstovi o kapitalizmu i Pozorište je kontrolisano ludilo Hajnera Milera, neki su od izvanrednih naslova koje je prevela sa nemačkog jezika. Pored prevođenja, Bojana se bavi uredništvom, i izdavaštvom u okviru izdavačke kuće Radni sto, čiji je i osnivač. Na domaćoj književnoj sceni, dragocena izdanja Radnog stola kreirala su prostor za podrobnije razumevanje poetika mnogobrojnih velikana istočnonemačke književnosti, o čijem ćemo značaju zasigurno tek govoriti, i pisati.

Izdavaštvu je prethodio višegodišnji prevodilački rad. Da li biste, za početak, voleli da podelite sa nama zbog čega ste odabrali taj poziv?

Iako vodim izdavačku kuću, sebe i dalje prvenstveno shvatam kao prevodioca koji sklapa Rubikovu kocku Radnog stola. Poziv je izabrao mene: poriv da se bavim nijansama teksta – narativnim, stilskim, dijaloškim, psihološkim itd – da uronim u tekst toliko da imam potrebu da ga razložim na sastavne čestice i da ga onda ponovo sklopim na drugom jeziku… to je književno-kvantna fizika na delu! Uzbuđenje je svaki put ogromno i svaki put drugačije. A zašto prevođenje? Zato što čuva mozak!

izvor: IK Radni sto

U kom trenutku ste poželeli da osnujete vlastitu izdavačku kuću, i zbog čega ste je nazvali Radni sto? Da li to ima nekakve veze sa time što se radni sto pominje na nekoliko mesta u zborniku tekstova Hajnera Milera, koji ste objavili prošle godine?

Taj korak je bio manji nego što se naizgled čini, prirodno proistekao iz obaveza i odgovornosti koje su prevodioci u ime izdvača bili spremni da preuzimaju na sebe. A onda sam shvatila da to čime želim da se bavim – dijalog književnosti DDR i književnosti koja danas stoji u toj tradiciji – urednicima dugoročno sasvim izvesno ne bi bio zanimljiv u meri u kojoj je meni. I, evo me!

Radni sto: zato što je to realnost i svakodnevica prevodioca i zato što je, hvala što ste to primetili, to moja mala posveta Hajneru Mileru, velikom intelektualcu, pesniku i dramskom piscu koji je suštinski profilisao moju misao. Pa da parafraziramo Hajnera Milera: kako prevodioca odvojiti od radnog stola, na način na koji glumca sprečiti da se stopi s tekstom, ili službenika s radnim stolom. To je ključ: ostavi sve i kreni u susret rečima (i rešenjima) koja se kriju u razgovorima: u parku, bakalnici, muzeju, tramvaju, kiosku, čekaonici, na reci…

Radni sto naslovili ste mikroizdavačkom kućom, a njenu biblioteku krasi niz izvrsnih istočnonemačkih dela. U čemu leži veličina istočnonemačke književnosti?

Radni sto je mikroizdavač, jer može da proizvede samo dva naslova godišnje. To je, složićete se, izdavačka dinamika kojoj lako može da se dodeli etiketa nano. Nije nevažno što je Hajner Miler tvrdio da književnost više ne može da prodre u makro, već samo u mikrostrukuture. Meni je to dovoljno! Radni sto jeste mali, ali književnost s kojom se naša publika tek sad malo podrobnije upoznaje ima uverljiv eho, mali, ali ohrabrujući. Volela bih, budući da imam prostora, da pođem od nestabilnog pojma DDR književnosti. U DDR niko nije govorio o DDR književnosti, već o socijalističkoj književnosti, naspram one druge. Kristof Hajn je umeo da se zaprepasti nad činjenicom da Fontane npr. može da se svede na Bizmarka! Krista Volf je početkom devedesetih godina Jirgenu Habermasu pisala o nemačkoj dvodržavnosti koja se kod jednih i drugih razvila ka unutra, u istočnu i zapadnu intelektualnu i emotivnu sapetost, što je dovelo do toga da se obe na svoj način emancipuju od jedinstvene nemačke kulture. Tako na istoku imamo poetsku, tragičnu i, u najboljem smislu reči, političku književnost koja na originalan, ekspresivan način razlaže, dekonstruiše i (istočno)nemačku realnost, takoreći, književno je komentariše – pojmom komentara Hajner Miler je dosta operisao u relaciji sa Brehtom, Šekspirom – ta književnost je u zaboravljenom smislu kritična spram društva. Toliko o Kristi Volf. To je književnost u kojoj se estetski i filozofski osećam kao kod kuće, književnost koja bi po temama i tretmanu tema trebalo da nam bude bliska, i čini se da jeste, samo što smo je iz jugoslovenskih kulturno-političkih razloga malo propustili i malo preskočili.

Na koji način vršite selekciju naslova koji će biti objavljeni?

Detaljnim iščitavanjem književnosti perioda DDR i sadašnje savremene nemačke književnosti, zanimaju me pozicije, pitanja, teme, načini… pažljivo gledam koja vrsta dijaloga: estetskog, tematsko-motivskog, stilskog može da se pokrene unutar Radnog stola. Tako bih preporučila da se, ako je moguće, Klemens Majer čita u paketu s Volfgangom Hilbigom (omiljenim piscem nemačkih pisaca) koji je Klemensu Majeru velika književna inspiracija. Ne čitam liste najprodavanijih knjiga, čitam tako da uskladim ili sukobim profesionalne i privatne čitalačke potrebe, čitam po DDR-u.

izvor: IK Radni sto

Koji prevodilački poduhvat Vam je do sada bio najizazovniji, a u kom ste trenutku najviše iznenadili sebe tokom prevođenja?

Po kompleksnosti različitih registara – dramskih, poetskih, proznih – po snazi poetskih slika i alegorija, i ubitačnim asocijacijama: a p s o l u t n o Hajner Miler i njegova knjiga NEMA DOVOLJNO ZA SVE. Tekstovi o kapitalizmu. S druge strane, po stilskoj zgusnutosti i svojevrsnoj rečeničnoj destabilizaciji za koju je trebalo naći odgovarajući ekvivalent na nivou celog romana, da bude iskošen, ali ne i nečitljiv: Uve Jonzon, Svaki dan u godini. I dalje mi se glava i telo oporavljaju od tog prevoda … i dalje mi se Uve Jonzon vrzma po podsvesti…

Pošto su Vam oba radna prostora izrazito poznata, da li se slažete sa time da opšta komercijalizacija u izdavaštvu utiče na prevođenje?

Ne znam da li utiče, ako se pitanje odnosi na komercijalnu književnost, ne čitam je ni na letnjem raspustu, ni dok čekam red u pošti, ili u domu zdravlja, pa ne umem da kažem. A ako se pitanje odnosi na opštu pomamu i poplavu naslova, postavlja se pitanje kako se orijentisati u tolikoj ponudi. Zato mislim da su značajni poduhvati poput trotomne Antologije savremene nemačke drame (ZepterBookWorld) jer sažimaju i nude mogući pregled. Dotaknemo li se uslova rada, u kojima se prevodioci stavljaju pred sve veće izazove sve kraćih rokova, da, to svakako utiče na kvalitet. Znate, jednom iz Hamleta pod pritiskom kratkih rokova ispadne Hamletmašina, kad se teksta dohvati Hajner Miler, pa se toliko odvoji i odmakne od Šekspira, da zavredi integritet samostalnog teksta! Moj savet: izborite se za prihvatljive i pristojne rokove! O kakvim sekundama govorimo!?! Nije knjiga hirurg, Jusejn Bolt ili Jurij Gargarin!

izvor: IK Radni sto

Svaki tekst je priča za sebe, drugačiji i poseban, prava zagonetka koju treba rešiti. Da li smatrate da se u tom odgovoru, tj. prevodu sa jednog jezika na drugi, može locirati jedan od najlepših i najuspešnijih načina povezivanja dve kulture?

Šta nam je drugo uopšte ostalo? Moj pesimizam kad je aktuelna lokalna i globalna politika u pitanju ne zna za granice, a na tu temu Hajner Miler je rekao da se nada da Germanija smrt u Berlinu više neće moći da nastane, da mu realnost više neće ponuditi građu za pisanje takvog komada.

Koji biste savet dali nekome ko razmišlja da se otisne u prevodilačke vode?

Da se otisne samo ako je spreman na intenzivne unutrašnje dijaloge s piscem, tekstom, sobom. Da čita, čita, čita! Da vrti sve što mu/ joj padne pod ruku: rečnike, priručnike, bedekere, kuvare, recepte, uputstva za upotrebu… Da pripremi kičmu za dugo sedenje.

Volela bih da budemo što kreativnije, jer Vas tako i doživljavam, te ću Vam postaviti kratak misaoni eksperiment. Kada prevodim sa engleskog jezika, automatski vidim plavu boju. Koja je boja pred Vašim očima kada prevodite sa nemačkog?

Marko Tomaš kaže: „mnoge stvari na svijetu naprosto su plave… plavo plamti… ta boja svakog beskraja može biti spuštena u čašu vode… i ne putuj tamo ako si u potrazi za plavom…”

Vaša plava je moja zelena, junska zelena u rečima za: list kestena, reku, travu, bosiljak, blitvu, marker, post-it blok, četvrti tom naslovne strane tetralogije Jahrestage Uvea Jonzona… kad je intenzitet zelene u punoći. Dudenov nemačko-nemački rečnik sinonima izlistava: 1. a) kiselo, nezrelo b) sveže, mlado, sočno (kolokv.) ukusno, hrskavo, krckavo. 2. naivno, neiskusno, nezrelo (pogrd.) infantilno; dečje 3. biološko-dinamičko, prirodno, u vezi sa prirodom, ekološki, svest o okolini (učen.) alternativno.

Može se zapaziti da je naša čitalačka publika oduševljena delom Kristofa Hajna. Koje je Vaše mišljenje o toj pozitivnoj energiji? Zbog čega smo se svi toliko povezali sa njegovom novelom U vezi sa strancem?

Naravno da se radujem što je odjek takav, mislim da je to naslov koji ne treba da zaobiđe niko koga zanima sve što sam dosad pomenula. Kristof Hajn je velikim pripovedačko-dramaturškim umećem vođenja redukovanih porodičnih, komšijskih i ljubavnih dijaloga dirnuo u nerv individualnih i društvenih sloboda, a učinio je to svedenim, lakim i ujedno razornim sredstvima. Ukratko, estetika zaborava! Novela se čita u dahu. I, naravno, zato je i prevedena na dvadeset jezika! Zanimljivo je da je Kristof Hajn krenuo da piše novelu iz Henrijeve perspektive, a onda se predomislio. Volela bih da se ohrabrim da pišem Kristofu Hajnu i zamolim ga za rukopisnu verziju U vezi sa strancem, iz Henrijeve perspektive. U vezi sa strankinjom… to bi bio uzbudljiv dijalog unutar Radnog stola.

izvor: IK Radni sto

Delo Klemensa Majera ovenčano je plejadom nagrada. Vi ste preveli njegov roman Tucanje kamena, koji važi za veoma složeno delo, i koje je, kao i Hajnovo, primljeno sa oduševljenjem. Da li biste podelili sa našim čitaocima nešto više o kontekstu i temama koje Majer u njemu ispituje?

Dok razgovaramo, stiže sjajna vest: Klemens Majer je ovogodišnji laureate nagrade F.G. Klopštok. Možda obrazloženje nagrade najbolje sažima ono što ga zaokuplja, odnosno ono zbog čega je Klemens Majer u Radnom stolu: „Klemens Majer je izuzetan pisac nemačkog govornog područja, koji je svojim pričama, smeštenim bez izuzetka na nemački istok, živopisno uspeo da oslika društvene promene i pukotine u biografijama ljudi.” Tucanje kamena nastavlja tradiciju „romana o gradovima” – poput romana Uliks Džejmsa Džojsa, Menhetn transfer, Džona Dos Pasosa ili Berlin Aleksanderplac Alfreda Deblina – u kojem pratimo surovo i nemilosrdno pretvaranje grada u tržište u kojem je sve/su svi na prodaju. Roman se može svrstati u korpus post DDR književnosti koja se bavi društvenim, političkim i ekonomskim posledicama raspada DDR, pa da parafraziram Mišela Onfrea: šta slavimo o 200. godišnjici Francuske revolucije koja se poklapa sa padom Berlinskog zida, u čijem se vremenskom okviru – pre i posle zida – poput filma, odmotava roman Klemensa Majera „širenje prostitucije, nepodeljeno carstvo prljavog novca, vladavina mafije”, a upravo to su toposi ovog romana, potrošačka logika, međunarodna trgovina nuklearnim sirovinama, etnički ratovi, gušenje terorizma, a na vlasti „smenjivanje stručnjaka za tajne službe, vojna pitanja i druge policijske specijalnosti.” O kome je romanu reč? O posrnulima: džokej alkoholičar traži ćerku koja je nestala u raljama prostitucije; o neproduktivnim snagama: izbeglicama koji Albancima i maršalu Titu u trgovini narkoticima donose najveću zaradu; o telima na ivici produktivnosti: žena u 53. godini koja ispred ima manje nego iza sebe (brak, muža, decu) i trenutko živi sa stalnim gostom kojeg je redovno viđala na radnom mestu; njegovi snovi o penziji su se raspršili na berzi; o izrabljivanima: prostitutkama bez osiguranja i socijalne zaštite itd. A osvrnemo li se na naslov, krećemo se u sledećim koordinatama: kamen kao tucanje kamena (zatvoru), kao kamen stambenih blokova (predgrađe), kao nadgrobni kamen, kao dragi kamen (lukrativna trgovina)…

U objavljenim tekstovima Hajnera Milera navodi se da je gostovao u pozorištu u Jugoslaviji. Kakva je recepcija Milera i njegovih dela na našim prostorima?

Jeste, s predstavom BITKA, sedamdesetih godina na Bitefu, gde Hajner Miler poentira o sprezi nemačkog fašizma i krupnog kapitala i, kao u pozorišnom komadu, usledila je sjajna replika iz publike… ostaviću čitaocima da pronađu to mesto u knjizi Nema dovoljno za sve i da pročitaju. Jugoslovenska recepcija bila je intenzivnija od postjugoslovenske i obuhvatala je prevode dramskog opusa – poslednje Rogozovo izdanje Pet drama vodi nas u 1985. u prevodu Slobodana Glumca, Mire Erceg i Branke Jovanović – a posle toga usamljene prevodilačko-pozorišne inicijative, ali ništa od ne-književnog materijala koji je, kao i kod Elfride Jelinek, izuzetno važan za razumevanje teksta i pozorišta. Zato sam u Radnom stolu i rešila da objavim fragmente njegove prepiske, komentare o Klajstu, Brehtu, Pini Bauš, Bobu Vilsonu, Šekspiru, Štaziju, cenzuri, fragmentarnom karakteru nemačke književnosti itd, ne bi li se premostio jaz između esejističke i književne proze. Knjiga Nema dovoljno za sve dodatno nudi fragmente njegovog proznog, dramskog i poetskog stvaralaštva. Naredno, kad je Hajner Miler u pitanju, jeste biografija, tačnije autobiografija Rat bez bitke i pregled dosad neprevedenih dramskih tekstova, koji bi pokrio sve faze njegovog dramskog stvaralaštva: komade o proizvodnji, DDR, antiku, Šekspira, nemačku istoriju. NAROD SAM JA/ DAS VOLK BIH ICH, kaže Fridrih Veliki kod Hajnera Milera. Nije li to pravi književni ekvivalent aktuelnom političkom trentuku!

autor fotografije: Aleksandar Denic

Primetili smo da pomno pratite savremenu književnu scenu. Da li biste mogli da izdvojite pisca koji možda nije poznat našoj publici u meri u kojoj to zaslužuje, te biste voleli da preporučite njegovo stvaralaštvo?

Ona, srećom, nije više nepoznata, pre neki dan sam pročitala njenu zbirku poezije Moja mama zna šta se dešava u gradovima, ne sećam se koja me je književnost tako iščašila kao njeni stihovi: Radmila Petrović. Želim joj da izdrži i želim joj s v e!

Volela bih da čitam, da publika ima priliku da čita, poeziju Dursa Grinbajna na srpskom. Poezija u kojoj se snovi i vreme susreću s gradovima i antičkim materijalom. O!

Poslednje pitanje koje postavljamo svim sagovornicima – da li možete da preporučite knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo, kojem bi naši čitaoci trebalo da posvete pažnju?

Lista u duhu Žorža Pereka izgleda ovako:

Knjiga: Senka Marić, Kintsugi tijela; Milenko Bodirogić, Po šumama i gorama

Film: Moj jutarnji smeh

Predstava (ako budućnost dozvoli): Cement Hajnera Milera u režiji Sebastijana Horvata u BDP.

Umetnica: skulptorski rad Sanje Tomašević.

avgust, 2020

Leave a Reply

Your email address will not be published.