Come writers and critics who prophesize with your pen
And keep your eyes wide the chance won’t come again
And don’t speak too soon for the wheel’s still in spin
And there’s no tellin’ who that it’s namin’
For the loser now will be later to win
For the times they are a-changin’.
( Bob Dilan – The Times They Are A-Changin’)
Pre nešto manje od mesec dana kulturnu scenu je protresla vest da je Nobelova nagrada za književnost dodeljena Bobu Dilanu. Nagrada koja se od 1901. godine dodeljuje „osobi koja je u polju literature stvorila izvanredno delo najbliže idealu” ove godine je pripala gospodinu Dilanu „za stvaranje novog poetičkog izraza u okviru Američke pesničke tradicije”.
Kod mnogih je ova odluka Švedske akademije za nauku i umetnost naišla na osporavanje. Dodeliti nagradu koja je namenjena isključivo za pisce jednom poznatom i cenjenom, svetskom muzičaru koji je već pobrao sva moguća priznanja za svoje muzičko delo, deluje pomalo radikalno.
Ako izuzmemo one koji su, pozivajući se na rodnu i rasnu ravnopravnost, dodeljivanje nagrade „još jednom belom muškarcu”, kako piše list The Guardian, okarakterisali kao stereotipno, moramo priznati da ovo ipak jeste jedan veličanstven potez.
Iako će se verovatno većina pisaca pobuniti, kao što mnogi već i jesu, jer im se i ono malo medijskog prostora koji ovom nagradom dobijaju oduzima, morate se složiti da u ovoj nagradi postoji nešto laskavo za samu književost – dokaz da je ona svuda. Ona ne mora nužno biti u nekim debelim, prašnjavim, zamornim knjigama, ona je i te kako oko nas. I može da se oseća. I može da se peva. I o njoj može da se razmišlja i diskutuje.
Književnost je živa, baš kao i Dilanova muzika. Ona je aktuelna, ponekad i angažovana. Ona se bavi problemima ljudi i društva, govori o ljubavi i o smislu čovekovog postojanja, baš kao i Dilanove pesme. Poigrava se s formom i stilom, kao što se i sam Dilan poigravao sa folkom i rokom. Ona komunicira sa svojim čitaocima na način na koji i Dilanove pesme komuniciraju sa svima onima koji ih slušaju – izazivanjem senzacija rečima. Pa zašto onda osporavati gospodinu Dilanu kredibilitet pesnika?
Ljudi često zaboravljaju da je i sama književnost u svom nastajanju bila zapravo živa reč. Reč koja se pevala, ili izgovarala, i da su ljudi, iz želje da sačuvaju te veličanstvene reči, počeli da ih beleže. I Sara Danius, profesorka literature na Stokholmskom univerzitetu, pozvala se na Homera i Sapfu govoreći kako su i njihove pesme prvenstveno bile namenjene pevanju. Ali ne moramo ići toliko daleko – i Šekspirova dela bila su namenjena prvenstveno za izvođenje pred publikom, ali ih mi danas smatramo vrhunskom književnošću.
No, bez obzira šta bilo ko misli o Dilanu kao pesniku u literatnom smislu reči, njegov uticaj na pisanje tekstova moderne muzike je neosporiv. On svojim prvim singlovima zaista jeste uneo jednu veliku promenu u dotadašnju muzičku tradiciju. Dilan je jedan od prvih muzičara koji je u svoje pesme unosio stihove dostojne poezije. Dotadašnje ponavljanje reči bez preteranog značenja poput „she loves you, yeah, yeah, yeah” on je zamenio mnogo kompleksnijim pesničkim slikama. Dovoljno je samo poslušati pesmu „Blowing in the wind” i shvatiti kako se iz nizanja neobičnih slika mogu formirati snažne poruke o ratu, stradanjima, patnjama, ravnopravnosti… i nemogućnosti čoveka da ove probleme sagleda. Reči u njegovim pesmama se retko kada uklapaju konvencionalno. Njegov doprinos muzici je u shvatanju da tekstovi pesama ne moraju da poštuju pravilo svakodnevnog govora. Time je on izvršio neprikosnoven uticaj na mnoge muzičare koji su na scenu nastupili nakon njega.
How many roads must a man walk down
Before you call him a man ?
How many seas must a white dove sail
Before she sleeps in the sand ?
Yes, how many times must the cannon balls fly
Before they’re forever banned ?
The answer my friend is blowin’ in the wind
The answer is blowin’ in the wind.
(Bob Dilan – Blowin’ In The Wind)
Međutim, cela ova fama oko dodeljivanja Nobelove nagrade Dilanu nije samo pitanje o odnosu muzike i poezije, već je prvenstveno pitanje o položaju popularne kulture u današnje vreme. Umetnost, da bi bila vrhunska umetnost, ustanovljeno nekim iskrivljenim pogledom na istu, mora nužno biti elitistička. Nju ne može svako da razume. Nju ne može svako da ceni. Popularna kultura kojoj i sam Dilan pripada jeste umetnost koju poznaje i ceni većina. Zahvaljujući snobizmu, ona ne može biti kvalitetna samom tom činjenicom što je dostupna i cenjena od strane većine. Dodela nagrade Dilanu pokazala je da to ne mora nužno biti tako. Nije sve što je popularno lošeg kvaliteta, niti je sve što je nepoznato i nerazumljivo većini vrhunskog kvaliteta.
Možda i Dilana kao pesnika ne možemo istinski da razumemo i osetimo, zbog jezika i drugačijeg kulturnog jezgra. Ali, koliko puta ste čuli Štulića, Mladenovića, Dedića I pomislili – Čoveče, ovo je poezija!?
piše: Tamara Živković
