piše: Marija Kovačević Kuzmanović
Posle gotovo 36 godina vraćamo se u briljantno čudni svet Bitlđusa! Naš omiljeni gotičar, Tim Barton, vratio je na velike ekrane esenciju i šmek originalnog filma. Ova horor komedija idealna je za sve ljubitelje kulture Noći veštica i misterije koju nosi mesec oktobar, te ne mogu zamisliti bolje vreme za prikazivanje filma nego u jesen. Ovo ostvarenje je do trenutka pisanja ovog teksta, uspelo da na Boks ofisu (Box office) premaši potrošeni budžet za samu produkciju i da prevashodno primi pozitivne recenzije kritičara i publike.
Film je doista u svojoj srži uspeo da prenese boje, ludilo i glavne likove u svoj nastavak uprkos određenim manama u radnji koje nosi. Može se reći da je fokus daleko više bio na samim likovima, kao i na prilici da se iskoriste određeni vizuelni efekti, scenografija i rekvizita po kojoj nostalgično pamtimo prvi deo. Samim tim, ukoliko niste odgledali prvi deo, a želite da pogledate drugi, topla preporuka je da obavezno odgledate originalni film iz 1988. godine kako biste bolje razumeli reference, pa i sam stil filma.
Majk Kiton se vraća jači nego ikad, reprizirajući ulogu politički nekorektnog centralnog lika Bitlđusa. Ostavši dosledan liku i njegovim sebičnim razlozima, grotesknom šarmu i ludačkim idejama, Kiton krasi film humorističnim prikazom naslovnog lika. Zajedno sa Kitonom, Ketrin O’Hara takođe reprizira ulogu maćehe Dilije Dic, ovog puta sa većom važnošću nego u originalu. Njen muž, Čarls Dic, pojavljuje se na (ne)određen i čudan način, i to bez prikaza originalnog glumca, pošto ga sad vezuju određeni skandali.
Vinona Rajder, sad već odrasla Lidija Dic, balansira život između svoje televizijske emisije, ćerke Astrid (Džena Ortega) sa kojom ima nategnut odnos, tuge za poginulim bivšim mužem i strahom da se Bitlđus ne vrati. Na sve to, njen novi dečko Rori, ulogu koju portretira Džastin Turou, sili je na brak ne bi li se dočepao njenog nasledstva. Džena Ortega i Džastin Turou su vrlo verno i dostojno prikazali svoje likove i time dodatno obogatili sam lik Lidije Dic, jer se neraskidivo vezuju za nju.
Uz navedene, imamo još mnoštvo sporednih likova koji se pojavljuju tokom celog filma. Između ostalih, tu su i holivudske zvezde Monika Beluči, Deni DeVito i Vilem Dafo. Svako je doprineo karakterizaciji likova koje portretišu, a moj favorit bi svakako bio Vilem Dafo koji unosi određenu humorističnu imitaciju glumaca (spoof) koji izvode sopstvene kaskade i s vremenom postaju likovi koje glume.
Muzika, kostimi, scenografija i rekvizita su bez premca ostali dosledni originalu, dok direktor fotografije unosi određenu svežinu, u skladu sa vremenom u kom se nalazimo. Specijalni i vizuelni efekti nose klasičan Bartonov pečat, te je nemoguće promašiti ko je reditelj filma.
Sama radnja ima svoje mane. Naime, scenaristi su dosta zakomplikovali drugi deo filma, ubacivši dosta novih likova koji se direktno i/ili indirektno upliću u život porodice Dic. Međutim, kada dođemo do trećeg čina, tačnije do momenta kada sve treba da dostigne određenu kulminaciju, pa i da se katarzično razveže, dobijamo vrlo mlake i brze krajeve antagonista. Da ne pominjem da su se određeni sporedni likovi izgubili u smrtnom svetu, te ni ne saznajemo na kraju šta se dešava sa njima.
Tim Barton je, na neki način, spojio čari filmova s kraja 20. veka i tendencije savremenog filma. Koliko je sad taj spoj uspeo ili ne, ostaje na nama da razmotrimo i prodiskutujemo. Iz sopstvenog ugla, rekla bih da je ovo interesantan nastavak originalnog filma, uprkos manama koje umeju da zasmetaju, ali da, sve u svemu, čini dobru zabavu, omogućivši nam da ponovo doživimo Bitlđusa 36 godina kasnije.
novembar, 2024.
