Foto: printskrin,„Made of Honor”,gledalica.com

U stvarnom životu, istoričar umetnosti (u idealnim okolnostima) može da bude profesor, kustos, galerista, da radi u medijima, da piše i samostalno istražuje umetnost i kulturu prošlosti, ali i savremene tendencije u ovim oblastima. Češći je slučaj, nažalost, da nikad ne nađe posao u struci. Međutim, na filmu (posebno u holivudskoj produkciji) ovo zanimanje je rado predstavljeno romantičarski, senzacionalistički ili stereotipno. Tako istoričara umetnosti na filmu nalazimo u ulozi univerzitetskog profesora koji otkriva misterije prošlosti, pronalazi izgubljeno blago starih civilizacija i spasava svet od zla; aukcionara i trgovca umetninama uvučenog u internacionalne prevare ili usamljenog sanjara iz romantične komedije. Često je (što je realan slučaj u obrazovanju zapadnog sveta sa dve glavne oblasti ili mejdžora) gotovo poistovećen sa arheologom, konzervatorom, umetnikom ili istoričarom (svaki put kad se to desi, jednom istoričaru padne kruna sa glave). Nema mnogo filmova i serija gde je istoričar umetnosti realno predstavljen (a kada jeste, to je najčešće veoma loš položaj ove profesije u društvu), ali ima dosta onih u kojima se ovo zanimanje provuče kroz različite kontekste. Da vidimo koji su to fiktivni likovi zbog kojih smo možda pomislili da je ovo jedna uzbudljiva nauka, uzaludna rabota, cmizdrili, nervirali se ili u neverici uzviknuli:„Ma daj!”

Irving Volš, Gunisi, 1985.

Foto: printskrin, „The Goonies”,Europix.org

Gospodina Volša (Kit Volker) vidimo samo na kraju filma sa naočarima, leptir-mašnom, košuljom i džemperom na romboide (kako bi drugačije izgledao neko ko radi u muzeju?), ali o njemu saznajemo već u sceni kada se družina Gunisa okuplja u porodičnoj kući Volšovih. U trenutku kada gospođa Volš, Majkijeva i Brendova majka, odlazi na posao uz detaljno data uputstva novoj kućnoj pomoćnici i deci koju ostavlja kod kuće, vragolasti član ekipe zvani Maut („Pričljivac”) dolazi na ideju da svi odu na tavan gde gospodin Volš čuva sve stvari koje su, kako Majki kaže, u vezi sa njegovim poslom u muzeju i koje treba da vrati asistentu ku…kus…kunst…kustosa. Dok Maut već planira kako će od njih da se obogati, Majki strahuje i pokušava da ih spreči. Ipak, svi odlaze na tavan i avantura počinje.                    

Čika Kole, Tito i ja, 1992.

Foto: printskrin, „Tito i ja”, YouTube

Iako ovde prvenstveno iz ideoloških i političkih razloga, čika Kole (Dragan Nikolić) je predstavljen kao nepodobni pojedinac koji je zbog toga bio i zatvoren, a čija je profesija u očima nove jačajuće klase odraz prevaziđenog buržoaskog društva. Kao istoričar umetnosti on radi na gradilištu, gde deca koja ga posećuju (između ostalog i mali Zoki) ne znaju mnogo o njegovom zanimanju i nije im jasno zašto čika Kole rmba po ceo dan. Crna i teška slika ove profesije, ali i deo epohe, predstavljeni u ovoj sceni, i danas, mada iz drugih razloga, služe kao pošalica mladim studentima istorije umetnosti na temu njihove „svetle” budućnosti.

Katarina Anđelić, Otvorena vrata, 1994-1995.

Foto: printskrin, „Otvorena vrata”, YouTube

Katarina Anđelić, „umetnik koncepta, postmodernista, humanista, vajar” i, sticajem okolnosti, diler vrata, nije istoričarka umetnosti, ali nam nije ostala ni dužna poneku lekciju, priču, metaforu ili referencu iz istorije umetnosti. Čuvena Cakana (Vesna Trivalić) u momentima svoje kreativnosti, ali i histeričnih napada prouzrokovanih izjavama i postupcima članova njene porodice, povlači se u kupatilo i počinje da preispituje sebe kao stvaraoca. U jednom takvom trenutku, dok su svi ukućani odsutni, ona nas upoznaje sa jednim od najčuvenijih istoričara umetnosti 20. veka, Džensonom.

Šarlot Jork, Seks i grad, 1998-2004.

Foto: printskrin,„Sex and the City”, ling.online

Prva scena u kojoj upoznajemo harizmatičnu Šarlot Jork (Kristin Dejvis) donosi nam natpis Šarlot Jork/Trgovac umetninama/Neudata žena, što je u ovom slučaju relevantno samo zbog teme koju serija obrađuje, ali kroz svih šest sezona o obrazovanju i profesiji Šarlot Jork saznajemo dosta: da je završila istoriju umetnosti i finansije (pametno!), da je radila kao diler u galeriji, da je u jednom trenutku odlučila da napusti posao kako bi se posvetila porodici i da je kasnije svoju karijeru nastavila kao muzejski docent u MoMI – Muzeju moderne umetnosti u Njujorku (zvanje u američkim muzejima koje podrazumeva edukatora, odnosno osobu koja vodi kroz muzejsku postavku ili trenutnu izložbu, uglavnom volonterski). Iako se ovde njeno zanimanje zbog prethodnog obrazovanja i porekla, ali i želje za osnivanjem porodice, dovodi u vezu sa statusnim simbolom, slikom prestiža i predrasudama da istoričarke umetnosti samo mogu bogato da se udaju, Šarlot inteligencijom, ambicijom i trudom uspeva da se izbori za svoju samostalnost.

Tes Oušn, Oušnovih 11, 2001.

Foto: printskrin, „Ocean’s Eleven”, topeuropix.net

U zabavnom i šarmantnom rimejku iz šezdesetih godina 20. veka, Tes Oušn (Džulija Roberts) nije glavni lik, ali je glavno interesovanje njenog bivšeg supruga Denija Oušna (Džordž Kluni), pored onih 150 000 000 dolara koje on sa svojom ekipom želi da ukrade iz kockarnice u Las Vegasu. Ne znamo da li je Tes istoričarka umetnosti, ali u nekoliko navrata saznajemo da radi kao kustos u muzeju kockarnice čiji je vlasnik njen novi verenik i ujedno Denijev najveći neprijatelj. U sceni u kojoj Rasti (Bred Pit) i Lajnus (Met Dejmon) upoznaju teren u cilju pljačke, najavljuju nam i Tes kao kustosa; vidimo je i kada posluje sa klijentima zainteresovanim za umetnine, ali i u sceni sa Denijem koji joj, pored nekoliko referenci iz istorije umetnosti, govori da nikada nije siguran u to ko je Mane, a ko Mone.

Ketrin Votson, Osmeh Mona Lize, 2003.

Foto: printskrin, „Mona Lisa Smile”, gledalica.com

Pedesetih godina 20. veka, u koje je smeštena radnja filma Osmeh Mona Lize, žene nisu imale mnogo izbora kada su u pitanju bile porodica i karijera. Uglavnom je situacija bila takva da su morale da biraju ili-ili, s tim što bi njihov drugi odabir često nailazio na osudu ili sažaljenje društva. Profesorka istorije umetnosti na koledžu Velsli, Ketrin Votson (Džulija Roberts), pokušava svojim studentkinjama da predoči da izbor postoji i zapravo ih podstiče da se posvete obrazovanju, ali se usput i sama suočava sa izazovima koje joj nameće poprilično konzervativna sredina usled iskazivanja njenih slobodoumnih stavova. Film je dobio više negativnih kritika, ali ako se fokusiramo na predstavljenu profesiju istoričara umetnosti u posleratnim godinama, koja je bila rezervisana uglavnom za žene iz dobrostojećih porodica, ne bi li stekle obrazovanje na prestižnim fakultetima i bavile se nečim što je lepo, možemo da se zapitamo da li su danas, skoro sedamdeset godina kasnije, istoričarke umetnosti oslobođene ovog stereotipa.

Džon Smit, Gospodin i gospođa Smit, 2005.

Foto: printskrin, „Mr. & Mrs. Smith”, gledalica.com

Supružnici Smit u ovoj romantičnoj akciji kriju mnoge tajne jedno od drugog, posećuju psihologa i vode svoj dosadni bračni život, sve dok jednog trenutka ne otkriju jedno o drugom da su profesionalne ubice i da su jedno drugom postali meta. Od svih njihovih tajni saznajemo i da Džon Smit (Bred Pit) nije završio čuveni MIT (Masačusetski tehnološki fakultet), već je studirao istoriju umetnosti na Univerzitetu Notr Dam u Indijani, zbog čega njegova supruga Džejn (Anđelina Džoli) biva vrlo iznenađena (izgleda više nego zbog činjenice da joj je muž profesionalni ubica).

Robert Lengdon, Da Vinčijev kod, 2006.

Foto: printskrin, „The Da Vinci Code”, filmovi.eu

Evo jednog hita na tako mnogo nivoa. Najpre u bestseleru, a potom i u blokbasteru, lik profesora Roberta Lengdona (u filmu Tom Henks), a posebno njegova oblast izučavanja, svima bivaju privlačni i zanimljivi. Simbolog sa Harvarda uz pomoć poznavanja simbola, religije, ikonografije, istorije i umetnosti, rešava misteriju u koju su upetljane država, katolička crkva i druge institucije. Ako zanemarimo za čas potpuno senzacionalističku priču koja je izazvala mnoštvo kritika (uvek treba imati u vidu da je knjigama i filmovima jedan od ključnih ciljeva razonoda) pokušaćemo da otkrijemo kakav je to, u stvari, profesor Lengdon. Ako poseduje sva gorepomenuta znanja, mogao bi da bude istoričar umetnosti, teolog, antropolog, klasični filolog, kriptograf, ali smatra se da je ovaj lik bio inspirisan Džonom Lengdonom, umetnikom i dizajnerom ambigrama. Zanimanje simbolog, tako usko i specifično definisano, zapravo ne postoji, a osoblje sa Harvarda izjavilo je da ne razmišlja o tome da osnuje odeljenje za simbologiju

Hana, Kako ukrasti nevestu (Made of Honor), 2008.

Foto: printskrin,„Made of Honor”,gledalica.com

U ovoj romantičnoj komediji, glavna junakinja Hana (Mišel Monahan) radi u Metropoliten muzeju u Njujorku. Iako na početku filma saznajemo da studira likovne umetnosti, a među prvim scenama je vidimo i kao restauratorku, ona kasnije odlazi poslom u Škotsku po nove akvizicije gde upoznaje svog budućeg verenika u potpuno romantičnim i potpuno nerealnim okolnostima, ostavivši kod kuće dugogodišnjeg najboljeg druga i zavodnika koji će, čim ona ode, shvatiti da je čitav život zaljubljen u nju. Ah, sve te radnice po muzejima koje reše čitav život u sat i po vremena. 

Elizabet Martin, Kad si u Rimu, 2010.

Foto: printskrin, „When in Rome”, filmovi.eu

Još jedna romantična komedija, ali toliko naivna da posle nje pomislite „Šta sam to upravo odgledala?” Bet (Kristen Bel) je mlada, pametna i uspešna kustoskinja Gugenhajma u Njujorku. Tolika je radoholičarka, da nema vremena za privatan život, a posla u muzeju ima toliko, da joj njena nadređena jedva dozvoljava da uzme slobodne dane i ode u Rim na sestrino venčanje. U Rimu, naravno, Bet upoznaje mladića u koga se zaljubljuje. Dakle, verovatno istoričarka umetnosti koja ima posao u struci i od njega živi sama i plaća račune u Njujorku i koja nalazi ljubav svog života u Večnom Rimu, jednoj od najvećih kolevki umetnosti? Pa, to ima samo na filmu.

piše: Ana Samardžić

Leave a Reply

Your email address will not be published.