Nefertiti, foto: Wikipedia

Kada su 1912. godine nemački arheolozi pronašli bistu žene u vajarskoj radionici Tutmozisa, dvorskog umetnika egipatskog faraona Ehnatona, znali su da će samo prevarom uspeti da je ponesu sa sobom kući. Visoka četrdeset i osam centimetara, izvajana od grubog krečnjaka na koji je dodata fina, bojena, štuko dekoracija, svojim jednim preostalim okom je pogledala svoje pronalazače i oni su znali da ih je pogledala jedna od najlepših žena koje su ikada koračale ovim svetom. Ehnatonova supruga Nefertiti, čuvena po lepoti i karakterističnoj plavoj kapi, ubrzo je postala simbol čitave egipatske umetnosti.

Lepotica je stigla…

Bista kraljice Nefertiti izrađena je oko 1345. godine pre nove ere u egipatskom gradu Amarni, u radionici vajara Tutmozisa koji je nosio titulu „miljenika dobrog boga, nadzornika radova i vajara”. Na bisti nema natpisa, ali se lik ove vladarke, kao i njena karakteristična kapa, sa trakama koje se pozadi vezuju u mašnu, i zmijom na čelu, mogu sa lakoćom povezati sa ostalim, precizno označenim portretima. U vajarevoj radionici, osim ove, pronađena je još jedna nedovršena bista iste kraljice, pa se pretpostavlja da su one pripadale nekoj vrsti masovne ili serijske proizvodnje i da su stavljane u hramove i sveta mesta. Koliko je zaista njen lik bio zastupljen u vizuelnoj umetnosti grada Amarne možemo samo da pretpostavljamo s obzirom na to da je nakon vladavine Ehnatona i Nefertiti grad srušen i razgrađen do temelja. Manjak materijalnih dokaza, kao i lepota prikazane žene, daju ovoj bisti još veći značaj. Čak i ime kraljice Nefertiti u prevodu znači Lepotica je stigla. Posmatrajući bistu izrađenu u 14. veku pre nove ere, možemo zaključiti da je u njenom slučaju ime zaista i sudbina. Ipak, mumija Nefertiti nikada nije pronađena. Njeno ime se pojavljuje samo na nekoliko komada nakita pronađenih ispred Ehnatonove grobnice.

…a stigla je i reformatorka

Osim lepote koja je očigledna svakom posmatraču ovog dela, kraljicu Nefertiti krasio je i snažan karakter i odlučna vladavina. Sa svega sedamnaest godina Nefertiti postaje vladarka i brzo se ističe među ostalim Ehnatonovim ženama. Rodiće mu šest ćerki, a kao saputnica, ali i saborac svog muža zalagaće se za religijske reforme i uvođenje monoteizma. Odbacivši panteon egiptaskih božanstava, bračni par Ehnaton-Nefertiti proglasiće Atona, boga svetlosti, vrhovnim božanstvom i njemu u čast izgradiće novu prestonicu u pustinji – grad Amarnu. Religijske i političke reforme nisu se dopadale svima, ponajmanje svešteničkim redovima koji su se uplašili za svoj opstanak, ali se vladavina ovog bračnog para pamti kao period cvetanja, ako ničeg drugog, onda umetnosti.

Umetnost Amarne

Izgradivši potpuno novi grad, u pustinji, vladari, ali i njihovi graditelji, arhitekte, skulptori i slikari nisu imali okvire i već utabane staze tradicije u koje bi morali da se uklapaju. Zato je nova prestonica Egipta brzo izrasla u prestonicu novog stila egipatske umetnosti, danas poznatog pod imenom Umetnost Amarne. Iako je ovaj novi stil trajao manje od sto godina, neznatno kratko u odnosu na bogatu istoriju drevnog Egipta, ostao je upamćen kao jedan od najprepoznatljivijih i najreprezentativnijih. U vajarskim delima Amarne čovek se prvi put smeje. Pravi prirodne pokrete, gestove i grimase, prikazan je realno, onakav kakav jeste. Umetnost Amarne zanemaruje strogu i hladnu idealizaciju koja je bila česta odlika prethodnih stilova, približavajući se prirodi. Upravo na osnovu ovih odlika istraživači su došli do zaključka da je faraon Ehnaton bio ne tako lep čovek i da svojoj supruzi po izgledu nije mogao da parira. I upravo zbog toga što znamo da je faraonov vajar Tutmozis poštovao prirodu i verno je predstavljao, Nefertitinu lepotu uhvaćenu skulpturom moramo još više ceniti.

Nedostatak levog oka

Bista je pronađena skoro savršeno očuvana ako se izuzme nekoliko manjih oštećenja u predelu uha. Međutim, brižljivo bojenoj i detaljno dekorisanoj skulpturi nedostaje levo oko, a pošto je teško zamisliti da je ovaj nedostatak greška nastala usled nepažnje, istraživači su dolazili do nekoliko mogućih objašnjenja.

Prvo, koje je mnogima delovalo kao logično, bilo je to da je kraljica patila od neke vrste očne bolesti, i da je vajar na ovaj način prikazao njen nedostatak. Oni romantičniji i strastveniji želeli su da u nedostatku oka vide ljubomorni ispad umetnika, koji se zaljubio u svoj lepi model i kasnije mu se osvetio uništivši deo skulpture. Ipak, autorka teksta će se složiti sa nešto racionalnijim obrazloženjima: ili je levo oko ispalo tokom vremena (jer mnogo je ratova i prirodnih nepogoda procunjalo Egiptom između 14. veka stare i 20. veka nove ere) ili je ova bista služila Tutmozisu kao model na kojem je učenicima objašnjavao tehnike vajanja, između ostalog, i veštinu izrade, umetanja i pričvršćivanja očne jabučice urađene od finih i plemenitih meterijala, u očnu duplju od granita.

Pronalazak skulpture

Ludvik Borhart je ime čoveka kojem možemo da zahvalimo za pronalazak Nefertitine biste. Kao deo arheološkog tima koji je radio na iskopavanjima u Amarni, pronašao je prostoriju koja je prepoznata kao atelje dvorskog vajara Tutmozisa. Shvativši odmah da je bista kraljice Nefertiti veoma dragocen plen, Borhart je napravio nekoliko namerno lošijih fotografija ove biste pre nego što je očišćena i u spiskove ju je zaveo samo kao „bistu žene”. Smanjivši joj vrednost, nemački arheolog je uspeo, možda i uz pomoć korumpiranih carinika, da bistu iznese iz zemlje i smesti je u berlinski Egipatski muzej. Kada je reprezentativna skuptura kraljice Neferititi očišćena i objavljena u medijima, javnost je bila očarana, a egipatske vlasti veoma besne. Nekoliko puta pokretana je inicijativa da se ona vrati u svoju domovinu, ali su se Nemci uvek pozivali na legitimitet fotografija i spiskova urađenih na terenu i činjenicu da je ona bez problema preneta preko granice. Ipak, magazine Time je ovaj događaj svrstao u deset najvećih krijumčarenja umetničkih dela u istoriji.

Nefertitina bista postala je simbol Berlinskog muzeja, pa i čitave nemačke nacije. Zna se da ju je Hitler veoma voleo i da ju je smatrao svojim ličnim blagom. Bista se danas nalazi u Novom muzeju u Berlinu i godišnje je poseti oko pola miliona ljudi iz celog sveta.

Body of Nefertiti

Godine 2003. muzej daje dozvolu mađarskim umetnicima okupljenim pod imenom Little Warsaw da bistu stave na bronzanu skulpturu nagog ženskog tela i snime video instalaciju kojom će se predstaviti na Bijenalu u Veneciji. Projekat je nazvan Body of Nefertiti, a javnost je bila podeljena – egipatske vlasti su se ponovo pobunile tvrdeći da je to čin ponižavanja njihove kulture i istorije, zabranivši umetnicima da izlažu na teritoriji Egipta. Ipak, ovaj nas postupak podseća da umetnička dela žive i u našem, realnom vremenu, da se njihove uloge i namene menjaju, a sudbine pišu i mnogo godina nakon smrti umetnika, naručioca, države ili religije u okviru kojih su nastala.

piše: MoonQueen

Leave a Reply

Your email address will not be published.