ilustracija: Jefimija Kocić

piše: Nevena Stajković

Realizam je književna epoha aktuelna sredinom 19. veka. Realistički pisci pokušavaju da prikažu stvarnost onakvom kakva jeste, što nas dovodi do konkretnih opisa kuća, seoskih i gradskih krajolika i čoveka.  Mnogi realisti otišli su korak dalje i kao potku, odnosno ideju, za delo koristili su događaje koji su se zaista odigrali. Hajde zajedno da „pročešljamo” neke od tih tragedija i skandala koji su velikim svetskim piscima ove epohe poslužili kao inspiracija.

Gustav Flober, Gospođa Bovari

Da bi se izlečio od „raka lirizma” i uzvišenih tema, prijatelji Floberu savetuju da obradi neku banalnu temu iz svakodnevnog života. Flober je temu za roman Gospođa Bovari pronašao možda iz novina, možda iz razgovora sa jednim od prijatelja, zavisi kojem izvoru ćemo verovati. U svakom slučaju, naš pisac saznaje za „istoriju Delamar”  – priču o mladoj ženi, Delfini Delamar, koja se udaje za seoskog lekara očekujući zanimljiv život, a kako život ne postaje onakav kakvim ga je zamišljala, ona pronalazi ljubavnike, ubrzo upada u dugove i, zapravo, završava na isti način kao glavna junakinja Floberovog romana. Više je nego očigledno da je pisac imao na umu ovu priču dok je pisao roman, ali Flober lik Eme Bovari razvija do tančina. Ema je pametna, osećajna, ali prilično plitka, kako kaže Nabokov. Veoma je ljupka, neočekivano graciozna; čita Viktora Igoa, Valtera Skota i Lamartena, ali je loša čitateljka jer čita mladalački površno, zanimaju je samo teme o ljubavi, ljubavnicima, jecajima, suzama, poljupcima na mesečini. Na više mesta se možete susresti sa mišljenjem da je sam Flober, u stvari, Ema Bovari i takvo mišljenje neće biti netačno. Zbog svojih romantičnih ideja, Ema je slična piscu, ali on ovim delom s njima raskida, a Ema zbog njih strada. Zato je Floberov realizam subjektivan i sugestivan – junakinja boji sivilo svakidašnjice i sveta svojim emocijama.

ilustracija: Jefimija Kocić

Lav Nikolajevič Tolstoj, Ana Karenjina i Smrt Ivana Iljiča

Da je Ana Karenjina izvršila samoubistvo skočivši pod voz zna svako ko je čuo za dotičnu gospođu. Međutim, da je Tolstoj ovaj motiv preuzeo iz realnog života nismo znali dok nismo pročitali zapis iz dnevnika Sofije Andrejevne, Tolstojeve supruge. Naime, ona u jednom od zapisa ukratko izlaže slučaj Ane Stepanovne Pirogove, koja je, posle razočaranja u ljubavnika, izvršila samoubistvo. „Otišla je od kuće sa zavežljajem u ruci…vratila se na obližnju stanicu Jasenski i tamo se bacila pod voz.” Ovo se desilo 1868. godine, nedaleko od Jasne Poljane, gde je naš pisac živeo sa porodicom.

Smrt Ivana Iljiča izvanredna je Tolstojeva pripovetka o „običnoj smrti običnog čoveka”, ali se siže ne svodi samo na to – pripovetka slika društvenu zajednicu i ljudske odnose u njoj i porodici, kao i čovekovo razmišljanje o smislu života, moralu i psihi u trenucima dvoboja sa bolešću i smrću. „Sama činjenica smrti bliskog poznanika izazvala je kod svih, kao i uvek, osećanje radosti što je umro on, a ne ja”, kaže Tolstoj u jednoj od uvodnih rečenica. Tema se produbljuje opisima odnosa porodice prema Ivanu tokom njegovog bolovanja, ali i kasnije, kada je u toku bdenje pred njegovu sahranu. Kao podsticaj za pripovetku Tolstoju su poslužile bolest i smrt tulskog okružnog sudije Ivana Iljiča Mehnikova. Naš Ivan Iljič takođe je sudija, zadovoljan svojim statusom i materijalnom sigurnošću koju mu on pruža. Međutim, kada se razboli, Ivan više ne gleda na svet i život površno kao do tad, a jedan od najupečatljivijih motiva koje Tolstoj vešto upotrebljava jeste paralela između lekarske ordinacije i sudnice jer je u ordinaciji on, do skoro sudija, osuđenik, a lekar, koji mu nesigurno saopštava rezultate, postaje sudija koji mu određuje sudbinu.

Stendal, Crveno i crno

Roman Crveno i crno nastao je iz anegdote, kako kaže Ingrid Šafranek. U pitanju je „afera Bertet”. Naime, 1826. godine, u gradiću nedaleko od Stendalovog rodnog mesta, jednu mladu ženu ubio je u crkvi njen ljubavnik, Antonije Bertet. Sve činjenice iz sudskog izveštaja gotovo su istovetne fabuli romana. Međutim, Žilijen Sorel, glavni junak ovog romana, samo okvirno podseća na Berteta. Bertet je slabić, želeo je da ga sažaljevaju i pomažu, a kada mu to nije uspelo, ucenjivao je i ubio svoju zaštitnicu. Žilijen u svoju ljubavnicu, gospođu De Renal, puca iz sasvim drugih razloga i doživljava potpuno drugačiju sudbinu.

Fjodor Mihailovič Dostojevski, Zločin i kazna

Siže romana Zločin i kazna posve je jednostavan. Rodion Romanovič Raskoljnikov, siromašni student iz Petrograda, ubio je staricu lihvarku i njenu sestru, služavku i pritom odneo deo novca i dragocenosti koje je starica godinama gomilala. Ipak, taj događaj čini se sporednim u celoj priči; Dostojevski pred nas ne stavlja samo kriminalistički roman, već duboko filozofsko razmatranje o moralu, sudbini i unutrašnjem životu pojedinca.

Naš pisac bio je pažljivi čitalac novina, te mu nije promakla vest o studentu Danilovu, koji je 12. januara 1866. godine ubio i opljačkao penzionisanog kapetana Popova i njegovu služavku Mariju Nordman. Događaj se podudara sa štampanjem romana Zločin i kazna. Ne možemo da ne primetimo da Rodionov postupak liči na pomenuti događaj. Međutim, kako je Danilovljev proces usledio pošto je roman već bio napisan, možemo misliti da je Dostojevski upotrebio tu građu isključivo kao potku, ali da dalji razvoj romana i Raskoljnikovljevog lika nema veze sa datim događajem.

Nikolaj Vasiljevič Gogolj, Šinjel

U Gogoljevoj pripoveci Šinjel upoznajemo se sa Akakijem Akakijevičem Bašmačkinom. On je sredovečni činovnik, koji od života nema baš ništa – nema prijatelje, ni bliske rođake, nema hobije i strasti. Sam pisac kaže da „van tog prepisivanja, za njega, izgleda, ništa nije postojalo”. Međutim, Akakijev život nije ništavan, već fantastično zatvoren i samostalan i to možemo da vidimo u trenutku kada odlučuje da kupi nov šinjel jer mu je stari, malo je reći, dotrajao. Scena u kojoj mu se rugaju zbog starog šinjela znak je da pripovetka od anegdote prerasta u grotesku, a sama priča proizišla je iz kancelarijske anegdote o siromašnom činovniku koji je izgubio svoj pištolj za koji je dugo odvajao novac. Tako je i Bašmačkin maštao o svom novom kaputu dok je šivenje trajalo i toliko uživao u njemu, kada je konačno završen, da je spavao ogrnut njime! Kakvu je grotesknu sudbinu doživeo šinjel, a samim tim i naš junak, saznaćete na poslednjim stranicama pripovetke.

avgust, 2020.

Leave a Reply

Your email address will not be published.