fotografija: Magdalina Radovanović

Priznaćete, čitatelji i čitateljke, da najčešće ni turisti, a ni vi, kada vas put nanese duž, svima nam poznate, Skadarlije, ne vidite mnogo više od kaldrme načičkane kafanama, koje su opet načičkane posetiocima, veseljacima i muzičarima. Tu i tamo po koje drvo, fenjer, obilje mirisa.

Zato je ovaj mesec pravo vreme da je se svi skupa setimo u njenom devetnaestovekovnom obliku i, ako smo dovoljno znatiželjni, postavimo pitanje – otkud to da svi koji posete Beograd, posete i ovu kaldrmu. Skadarlija, dakle, mora biti nešto zaista posebno! No, je li to oduvek bilo tako?

fotografija: Magdalina Radovanović

Put do slave najčešće nije lak, čak i kada se radi o slavi jedne ulice. Dakle, da bi jedna beogradska četvrt ponela ime Skadarlija, a jedna ulica postala Skadarska, čekali smo devetnaest dugih vekova. Onda je ona zasijala u svom punom sjaju, okupila sve velikane i druge boeme i veseljake devetnaestog veka i time danas, pored mesta za veselje uglavnom turista, postala plodno tle za iščitavanje kulturno-istorijskog modela življenja na boemski način.

No, pre nego što se sve to zbilo, u vreme kada je Beograd i dalje bio pod osmanskom vlašću, o Skadarliji nije bilo ni govora. Imali smo tada sasvim malu i sasvim siromašnu, po turski, Šićan malu, a po srpski – Cigansku mahalu. Kao što možete da pretpostavite, tu, između današnjeg Dorćola i Palilule, živelo je, u straćarama oblepljenim blatom, a pokrivenim trskom, slamom i ćeramidom, romsko stanovništvo. Kako to u istoriji obično biva, točak sreće se okrenuo, pa su 1876. godine, ključevi Beograda predati knezu Mihailu. Njemu se na mestu Stambol kapije podigao jedan tipičan spomenik pobednika na konju, dok je na tlu Šićan male, koja je tada već pet godina, zahvaljujući Beogradskoj opštini, nosila ime Skadarlija, počelo da se diže novo naselje. Čim smo otpratili Turke, s njima su Šićan malu napustili i Romi. Sve što je od njih ostalo, bila je jedna obična kaldrma, koja je vrlo brzo postala sve samo ne obična.

Skadarska ulica je samo jednom tokom svoje duge i burne istorije promenila naziv. Bilo je to za vreme austrijske okupacije u Prvom svetskom ratu kada je nazvana Ružina ulica.

KALDRMA SVIH BOEMA

Ništa se na ovom svetu ne dešava slučajno, mnogi bi rekli. Da jedna kaldrma raširi ruke svim boemima, to mora da se nije desilo tek tako! I zaista nije. Dva događaja uslovila su da baš Skadarska u devetnaestom veku sedne na tron kao kraljica beogradske boemije.
Najpre je 1869. podignuto Narodno pozorište, a potom je krajem devetnaestog veka srušena tadašnja boemsko-umetnička kafana Dardaneli koja se nalazila kod spomenika knezu Mihailu. Da bismo uvideli značaj ovih događaja, moramo da primetimo da su ljudi prošlosti najverovatnije bili jako slični nama. Znate već ono kada uđete u trolu samo da biste prešli jednu, ili dve stanice. E, tako su glumci devetnaestog veka iznajmljivali sobe ili stanove u Skadarliji, kako bi im pozorište bilo dovoljno blizu. To je za njen umetnički život bilo od velikog značaja, jer su sa glumcima došli i književnici i novinari, a nakon rušenja kafane Dardaneli i more boema i drugih veseljaka, koji su se spustili od današnjeg trga, pa duž skadarske kaldrme, u potrazi za novim avanturama.

fotografija: Magdalina Radovanović

Prvi poznati velikan ovog kraja bio je Đura Jakšić. U tim nekim godinama, oko 1870, Skadarlija je imala šezdeset i osam objekata od kojih je danas sačuvano njih desetak. Najznačajniji kulturno-istorijski spomenik je, nadam se, svima dobro poznata bela, prizemna kuća slikara i pesnika Đure Jakšića. Kasnije je, u istoj kući, bio nastanjen i čuveni komičar i glumac, Čiča Ilija Stanojević. Uprkos činjenici da su obojica živeli ovde, na fasadi kuće je spomen-ploča koja prolaznike obaveštava da je tu 16. novembra 1878. umro srpski pesnik Đura Jakšić. Reljef sa njegovim likom, smešten je u podnožju spomenute mermerne spomen-ploče. Iako je Đura bio slikar romantizma, malo je šta u njegovom životu bilo romantično. Kuća u Skadarskoj 36 u kojoj je živeo sa petočlanom porodicom, imala je krov koji je prokišnjavao, zidove iz kojih je izbijala vlaga i pod bez patosa. Život mu je bio toliko bedan, da ga se i sam stideo. Broj kuće, krio je i od svog najboljeg prijatelja iz studentskih dana, J.J. Zmaja, rekavši mu: „Ne možeš ti to naći, daleko je, a kuća nema broja. To je, tamo, iza božijih leđa.”

Nakon Đure, u kuću broj 36 uselio se Čiča Ilija, šašava ličnost za koju se govorilo da bi i mrtve uspeo da nasmeje. I zaista je bio šašav do te mere da je nakon jednog od svojih boemskih pijanstava, zajedno sa nekim ruskim emigrantom uzjahao konja kneza Mihaila. Uprkos svemu, kako to život nalaže, ovaj veseljak je kao i Đura Jakšić, skončao zbog bolesti u svom skadarlijskom stanu.

U Skadarliji 1911. godine Čiča Ilija započinje snimanje prvog srpskog kratkometražnog dokumentarnog filma o prazniku Roma – Bibiji. Film je oduševio čak i Pariz!

I tako eto, toliko velikana je u Skadarskoj živelo ili njom koračalo, da se ponekad pitam, kako je ime inspirisano jednom turskom kaldrmom opstalo do danas.  No, kako je to druga tema, ja ću se vratiti na priču o preostalim sačuvanim objektima! Ako vam je umesto kulturno-istorijske, jača boemska strana ličnosti, bićete srećni da čujete da su najstarije kafane koje i dalje čvrsto stoje, kafane Tri šešira i Dva jelena. Obe kafane datujemo u ono vreme nesrećne Šićan male.

fotografija: Magdalina Radovanović

Na mestu Tri šešira je, zamislite, pre kafane, bila radionica šešira, na čijoj je fasadi bio komad lima sa urezanom predstavom, opet zamislite – tri šešira. Kada je radionica prestala sa radom, lim je ostao da stoji, pa je tako u trenutku otvaranja kafane, logičnim sledom događaja, istim imenom pokrstio ovo mesto sve do dana današnjeg. Nakon rušenja kafane Dardaneli, gospoda sa svojim boemskim šeširima na glavama, ušetala su u novu prestonicu boemije, njegovo veličanstvo, Tri šešira. Najpre su došli glumci, pa zbog njih i književnici i kritičari, koji su prostor otvorili i drugim umetnicima, zbog kojih su na kraju dolazili i političari. Prostorijama ove najstarije današnje skadarske kafane odzvanjale su mnoge pametne misli, humor, satirične, filozofske i druge vrednosti.

U Beogradu se ranije govorilo da, ako žena izgubi muža, a majka sina, naći će ih sigurno kod Tri šešira.

fotografija: Magdalina Radovanović

Isto je važilo i za prostorije Dva jelena. Ona se obrela tu nakon što je kafedžija Joakim 1867. godine otkupio staru pekaru koja je bila podignuta na temeljima turske Skadarske kapije. Pekaru je Joakim preuredio u veliku kafanu sa prostranom terasom, a ime je simbolično dobila po lovcima koji su ovuda prolazili na putu do obala i ritova Dunava. S kafanama u vezi, možda bi vam bilo milo znati da se mladost boema ovde merila voljom da se u neku od istih svrati. Tako je naš književnik i boem Bora Stanković, objašnjavajući prijatelju kako je ostario, rekao: „Imam u džepu tri stotinarke za koje ne zna moja žena. Sedam je sati, pune kafane u Skadarliji, a meni se ide kući. Eh, beše moje vreme.”

U kafani Tri šešira svečano se 1904. slavilo pokretanje prvog broja Politike, upravo zato što su njeni novinari i osnivači bili redovni gosti kafane.

fotografija: Magdalina Radovanović

Na kraju bih, dragi moji, nakon svega rečenog, parafrazirajući Kostu Dimitrijevića koji je napisao sjajnu knjižicu Život boemske Skadarlije, želela da poručim da, ako vas danas, ili nekog drugog dana, noge povedu niz dragu nam kaldrmu, osim što budete razmišljali šta da popijete ili pojedete, razmišljajte i o njoj kao o mestu znamenitih kuća i starih kafana punih neverovatnih priča, gde su slobodno vreme provodili mnogi poznati književnici, novinari, glumci, reditelji, muzičari, pevači, slikari i ostali veseljaci. A kako sve zvuči mnogo važnije kada biva izgovoreno od strane nekog baš učenog čoveka, evo jedne, sasvim na mestu, opomene pomenutog Koste Dimitrijevića: „I zato, posetioče, kada dođeš u ovaj kutak Beograda da se zabaviš i razonodiš, pokušaj da maštom svojom dočaraš davno minulo vreme.”

Osim umetnicima i boemima, Skadarlija devetnaestog veka bila je bitna i novopečenim arheolozima koji su 1892. na njenom tlu iskopali desetak slonovih zuba i čovekovu lobanju staru nekoliko hiljada godina. Lobanja je odmah prisvojena, te je postala poznata kao prvi Beograđanin.

piše: Irena Radovanović

Leave a Reply

Your email address will not be published.