Bane Gluvakov, foto: Marko Zorić

Bane Gluvakov je pančevački muzičar. Tokom svoje karijere svirao je u nekoliko bendova: RH Group, After Funk, Napred u Prošlost, Kontrabandi, bio je gitarista grupe Van Gogh proteklih desetak godina, trenutno nastupa sa Bane Gluvakov Triom, ali i kao solista. U kom god sastavu da se pojavi, Bane svojim sviranjem, energijom i umećem publiku ostavlja bez daha.

Kako si počeo da se baviš muzikom?

Sticajem okolnosti, otac mi je ljubitelj muzike; i to ne bilo koje, nego bluz, rok, soul muzike. Odatle sam povukao korene i dalje gradio svoje muzičke ukuse, kao i želju za sviranjem i komponovanjem. Dečački snovi i realnost muzičke industrije su dve različite stvari. Mlad čovek je rasterećen razmišljanja o muzici kao poslu, nego gleda čisto ljubav. E, to se meni desilo sa muzikom. Jeste preraslo u posao, ali se i dalje trudim da to radim iz ljubavi.

Da li misliš da je muzičko obrazovanje bitno za bavljenje muzikom?

Mislim da je bitno, ali nije presudno. Ja ne znam kako izgleda formalno muzičko obrazovanje, samouk sam, ali do znanja sam dolazio spontano, onoliko koliko mi je trebalo i koliko me je interesovalo. To nekako ide samo od sebe, i zavisi dosta od ljudi sa kojima čovek svira i komunicira. Mislim da čovek može da nadoknadi nedostatak formalnog obrazovanja svojim talentom, radom i upornošću. Teško je zbog toga što samouk čovek mora sam sebi da objašnjava muziku ako ga interesuje kao teorija, kao nauka. Drago mi je što mi nije popustilo interesovanje, i dalje sam željan da učim i da napredujem u muzici. Mislim da se čovek usavršava dok je živ i to je jedan proces koji ne bi trebalo da se prekida, jer ako se prekine, onda čovek stagnira.

Šta za tebe predstavlja sviranje?

Postoji više vrsta sviranja. Jedno je kad sam sviram kod kuće i vežbam neki instrument. Tada razmišljam koji ton čemu služi. Druga vrsta je kada komponujem kod kuće, kada sam rasterećen svih muzičkih stega i trudim se da pratim samo neku melodiju ili ideju koja mi je u glavi. Treće sviranje je sviranje pred ljudima, kada interpretiram tuđu muziku. Uglavnom to radim na neki svoj način, trudim se da dam svoj pečat, jer ne volim da sviram kao sa CD-a, volim da citiram, a ne da interpretiram neko tuđe delo u originalu. I četvrta vrsta sviranja je kada čovek svira neke improvizacije, koje se ja trudim da što više ubacujem u sve prethodne vrste, ali sa određenom merom. To je trenutak kada čovek može da istraži neke nove aspekte svog sviranja, samo time što neće razmišljati o tome, nego se opusti i prati svoj instinkt. Tada ne razmišlja o znanju koje ima, nego ono u tom trenutku služi kao neka potpora. Kao što slikar ima razne četkice i boje, tako i muzičar ima znanje teorije ili citata, koje onda pretvara u svoje ideje. Mislim da je ta spontanost improvizovanja jedna od vrhunskih sposobnosti koje muzičar može da ima. Čovek može da improvizuje sam, može sa drugim muzičarima, a što je veći sastav, teže je da se improvizuje. Muzičari često greše jer ne slušaju druge, jer su fokusirani. Ja se, kad sviram, trudim da čujem sve što ostali sviraju da bih mogao da se nadovežem i da bih bio u kontaktu, jer je to je kao vrsta konverzacije, koja je živa stvar i u kojoj se rađaju nove ideje.

U kom žanru muzike najviše uživaš?

Generalno mi je bluz osnova, mislim da on sumira muziku celog 20. veka i da je bio vezivno tkivo za sve što se dešavalo u roku, džezu, klasici, popu, panku, metalu. Ali svaka faza u mom životu je imala pravac muzike koju sam slušao, tako da sam svakakve uticaje strpao u svoju muzičku glavu. Čovek od korena ne može da pobegne, i što se više trudi, sve je apstraktniji i može da se pogubi u raznim stilovima. Dobro je dokle god se vraća na svoj osnovni stil, na ono od čega je počeo i bitno je da postoji ta konekcija, da sve spaja sa svojom osnovom. Tako da od bluza ne mogu da pobegnem, on mi je referenca za sve ostalo.

Bane Gluvakov, foto: Marko Zorić

Koji su tvoji muzički uzori?

Naravno, to su gitarski bogovi, kao što su Džimi Hendriks i Erik Klepton. Ugledam se na starije muzičare koje sam slušao još kao klinac, ali definitivno zrelije shvatam neke stvari, jer sam nastavio da slušam. To je, recimo, poezija i muzika Boba Dilana ili muzika Majlsa Dejvisa. Možda ja to ne znam da odsviram, ali razumem šta je on tu hteo, koja je njegova poruka i ideja bila. Ko iskreno voli muziku, uvek ima šta da nauči, to je beskrajan proces. Tako je i sa muzikom, mora čovek da nađe to što voli, da klikne i da to sluša i da upija. To je, u stvari, jedan veliki lek za dušu. Ne razmišljam kao neki slušalac muzike koji uključi radio ili pretražuje po Youtube-u nešto da mu usput svirucka dok obavlja dnevne stvari. Volim da aktivno slušam muziku i aktivno da je sviram. Slušam na radiju trenutne hitove, domaću scenu donekle pratim i svašta čujem, ali najviše volim da slušam snimke koncerata i idem na koncerte. Žive svirke su ono što me fascinira, tu se čuje kvalitet muziciranja i kako muzičari energetski i svirački iznose neku pesmu. Mogu svašta da vrtim od onoga što volim da slušam, ali svaki put obratim pažnju kada vidim da je neka živa svirka na televiziji, radiju ili Youtube-u, bez obzira na stil, slušam i ono što nije iz mog faha, bili to narodnjaci, izraelska muzika, muzika iz Južnoafričke Republike, Konga, Islanda. Sve me od toga zanima, dokle god je izvođenje uživo, jer je to kao neki kontrateg fabrikaciji muzike, koja je isprogramirana i gde je bitno samo da producent ima ideju šta da uradi sa nekom pesmom i da se sve završi na kompjuteru. Pre su ljudi morali da organizuju duvačku sekciju, ritam sekciju, nekog da napiše aranžmane… gomilu ljudi, da bi ta muzika zaživela. Sad svi klikćemo na kompjuterima i imamo kvaziorkestre. Mislim da ljudi zaslužuju da sviraju uživo.

Svirao si u nekoliko bendova, sada aktivno nastupaš sa Bane Gluvakov Triom, ali i solo. Šta ti toga najviše leži?

Prošao sam sve: od sviranja na velikim binama do nekih druženja kroz svirku uz logorsku vatru, i sve ima svoje. Meni jednostavno uvek prija da sviram, jer se, pre svega, trudim da sviram ono što volim. Čovek teško izađe iz zone komfora da svira nešto što nije njegova muzika opredeljenja, ali mislim da tada umetnik može samo da dobije, da nadograđuje sebe i to može u raznim vrstama svirke. Kada izađem iz zone komfora trudim se da tu muziku učinim sebi interesantnom i da crpim ideje iz nje. U svemu što radim trudim se da nađem nešto što mi se dopada, da ne bih sagoreo. Mnogim muzičarima se dešava da počnu samo zbog posla da rade i zatrpaju sebe svirkama u kojima uživaju, ali i onima koje im ne prijaju, pa često izgube kompas šta vole, a i šta ne. Tada ljudi ili nastave da se bave muzikom profesionalno i rade to zbog para, ili se vrate na stadijum entuzijazma i sviranja samo onoga što im prija, što je za dušu najbolje, ali za novčanik najgore. Muzika je specifičan posao i iziskuje mnogo energije i konstantnog ulaganja. Muzičar čak i kad ne radi, treba nešto da misli o muzici, snima, piše ili skida pesme. Nije samo muzičar kada ode na svirku ili u studio, on je i kada piše pesme, komponuje ili, ako je interpretator tuđih pesama, onda mora da ima velik repertoar kojim barata, da bi ostao u poslu.

Gde ti je najprijatnije da sviraš?

Najbolje se osećam kod kuće kada sviram, dok ne pritisnem dugme za snimanje. Najviše mi prijaju neke neobavezne jamming svirke, gde mogu da odsviram dve pesme, a mogu da sviram celo veče, koliko mi se sviđa. To je više vrsta druženja kroz muziku, najrasterećenije je i nekako gledam na to kao na neku vrstu zabavnog treninga. Naravno, volim da sviram pred ljudima i verujem da ću to raditi dokle god mogu. Ne sviram da bih hipnotisao dvadeset ili hiljadu ljudi, nego da svi zajedno napravimo neku energiju koja valja. Nekad se desi da se energije ne potrefe ili je loš dan. Publika nikada ne čuje kada je muzičarima loš dan, a muzičari znaju koji je koncert dobar, a koji nije. U stvari, sve je to dobro, nego su previše samokritični, a to često za rezultat ima to da čovek ne uživa i ne prepusti se muzici, u jednom stadijumu maltene nesvesnog. Previše razmišljamo, previše analiziramo i to ubija draž. Naravno, ako svirate nešto pred ljudima po prvi put i muzika je komplikovana, treba koncentracije. Ali, s druge strane, ja volim momente sviranja oslobođene bilo kakvih pravila i stega. To su dve različite discipline, volim ih podjednako i mislim da kompletni muzičari imaju i jedno i drugo. Neki prevagnu ovamo, neki onamo, a neki su na sredini. Misim da sve zavisi od toga šta čovek želi od muzike. Ja želim samo da se dobro osećam i da se ljudi koji slušaju dobro osećaju, bez obzira da li znaju to što ja sviram ili ne.

Mislim da se ljudima mnogo servira muzika koja je prošla velike cenzure i može samo da bude jednostavna i prizemna. S druge strane, kada bi im se puštala neka muzika koja je malo zahtevnija za slušanje, s vremenom bi se navikli na to i prepoznavali je kao dobru. U svemu tome donekle su krivi umetnici, ali najviše mediji. Mislim da se u celom svetu ide ka fabrikaciji muzike, ka procesuiranju kroz kompjutere. Sve je manje ljudskog, prirodnog elementa, sve je manje grešaka u muzici. Ljudsko uho se naviklo na to, umesto na to da ritam nije negde precizan ili da je pevač negde na momenat zafalširao. Umetnost je dehumanizovana, digitalizovana i toliko isprocesuirana da su ljudi počeli da sve što nije savršeno smatraju lošim. Sve je dovedeno do savršenstva, kao što fotografija na Instagramu prolazi kroz mnogo filtera, tako je sada i u muzici. Tu su krive i društvene mreže. Mada, mislim da su one dobre za neafirmisane  umetnike, koji svoju muziku i umetnost mogu da izbace na neke medije. Tako da je to mač sa dve oštrice i mene živo interesuje kako će to sve dalje da se razvija, ali ne gajim neka pozitivna iščekivanja od svega toga.

Bane Gluvakov, foto: Marko Zorić

Kada ne sviraš, baviš se komponovanjem. Kako izgleda tvoj stvaralački proces?

Najbolje pesme, kojih za ovih mojih četrdeset godina života ima desetak, nastaju tekstualno i muzički istovremeno. Kada ih sklopim na akustičnoj gitari i samo sa glasom, parčetom papira i olovkom, često su prilično minimalizovane i tad se trudim da svirački ne komplikujem previše, trudim se da ispratim atmosferu tog teksta. Nekad nastanu za sat vremena, a nekad to bude par dana rada. Bilo je momenata kada sam mesec dana čeprkao po nekoj ideji, snimao i prepisivao tekstove, a na kraju sam zalutao i nisam izveo do kraja. Ali te ideje postoje i često se vratim starim idejama, pa nešto razradim, uvek ima šta da se radi. Kada imam muzičku ideju i na to probam da uklopim tekst, to ne ide baš tako lako i deluje malo usiljeno, a meni je jako bitno da moje pesme ne budu usiljene, da budu prirodne, jer tako su najiskrenije.

Da li planiraš da izdaš album?

Ja bih voleo da sam izdao album, ali do sada sam snimao svašta i stavljao na Youtube, Facebook, Instagram, Myspace… dobro, to više ne postoji, ali mislim da je u današnje vreme to dovoljno za nezavisnog umetnika koji ima potrebu nešto da izbaci iz sebe i to podeli sa ljudima. Izdavači više ne ulažu u umetnike ako im ne donose pare, i mislim da je danas jako teško na taj način negde stići. Došlo je neko novo vreme, gde su se pojavile zvezde koje su preko društvenih mreža našle publiku i grade karijeru na tome. Ali kako doći sad do nekog, ako ne znate za njega? Youtube često predlaže sadržaje i možda više treba uložiti u sponzorisan video.

Da li muzičari mogu da žive od autorske i nekomercijalne muzike?

Ja ne sviram komercijalnu muziku i sve više shvatam da ne umem da odem u komercijalu. Doduše, svirao sam sa Van Gogh-om, koji u Srbiji predstavlja komercijalan rok bend (koliko je rok komercijalan uopšte trenutno ovde…). Ali sve ostalo što sam svirao u suštini nije komercijalno, a postoje neki krugovi koji hoće to da čuju. Ja mislim da sve zavisi od toga koliki su čovekovi prohtevi, koliki su mu apetiti i šta mu je cilj – da li mu je cilj da svira pred milion ljudi za milion dolara ili mu je cilj da svira pred pedeset ljudi za pedeset dolara. Mislim da, kada ljudi upadnu u mašineriju velikih apetita i velikih muzičkih priča, često budu samleveni, ižvakani i, na kraju, sagoreni.

Koliko je sviranje sa Van Gogh-om uticalo na tvoju karijeru?

Trudio sam se da svoje sviranje sa njima ne gledam kao ličnu promociju. To je došlo s vremenom, jednostavno, čuli su me ljudi koji inače ne bi i kojima se dopalo kako sviram. U tom smislu mi je doprinelo, ali nije to bio razlog zašto sam svirao sa njima. Svirao sam jer sam hteo da probam to – velike bine, putovanja, želeo sam da vidim kako funkcioniše bend na ozbiljnom nivou, želeo sam novo iskustvo, i dosta sam naučio iz svega toga. Ali nekad su potrebne promene da bi se čovek sačuvao. Mogu da preživim svirajući po klubovima, a mogu da preživim i svirajući sa velikim bendom i tu se vraćam na onu stvar prohteva. To su sad duhovne i materijalne stvari, koje ljudi različito cene. Možda se mi, alterativni muzičari, time tešimo, ali sve ima svojih draži i svaka muzika ima svoju publiku, koja je možda mala, ali postoji. Volim to što sviram i posao kojim se bavim ne sme da mi predstavlja stres, time ubijam svoju kreativnost i volju za tim istim poslom.

Bane Gluvakov, foto: Marko Zorić

Poslednje pitanje koje postavljamo svim sagovornicima – da li možeš čitaocima KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo, kojem bi trebalo da posvete pažnju?

Nisam neki preterani čitalac, mada me uhvati jednom godišnje manija i tada pročitam nekoliko knjiga, a onda nastavim da slušam muziku umesto toga. Volim da čitam biografije muzičara, baš čudno (smeh). Recimo, knjiga Kada su divovi hodali zemljom, jedna od poslednjih biografija grupe Led Zeppelin, čiji sam ljubitelj od malih nogu. Oni je zvanično nisu odobrili, zato što je Mik Vol stvarno napisao sve lude stvari koje su oni radili. Da neko ne poznaje kako rock’n’roll funkcioniše, mislio bi da je sve izmišljeno.Takođe, bilo koja knjiga Entonija Bordejna, jednog od mojih omiljenih TV kuvara. Obožavam kako taj čovek piše, kako se izražava: pomalo pankerski, pomalo bluz, uglavnom gurmanski i sa dozom inteligentnog šarma i ironičnosti, na momente. Od muzike bih, recimo, izdvojio Snarky Puppy, koji su po mom mišljenju big bend 21. veka. Fascinantno je što sviraju sve uživo i tako snimaju ceo koncert pred nekom malom publikom. Imaju neki moderni pristup živim svirkama i snimanju, i zvuče kao pravo osveženje u odnosu na sve što sam poslednjih godina slušao.

intervju vodila: Sonja Ristić

Leave a Reply

Your email address will not be published.