piše i fotografiše: MoonQueen
Firenca: Mark Rotko
Evropsko muzejsko leto počinjemo u Firenci, u Galeriji Stroci u kojoj je od 14. marta do 23. avgusta otvorena retrospektivna izložba slika Marka Rotka. Mark Rotko smatra se jednim od najvažnijih predstavnika apstraktnog ekspresionizma. Rođen je 1903. godine u Dvinsku, tada u sastavu Ruske imperije (danas Letonija), kao Markus Rotkovič. Godine 1913. sa porodicom je emigrirao u Sjedinjene Američke Države. Školovao se na Univerzitetu Jejl, a potom se preselio u Njujork, gde je započeo umetničku karijeru. Krajem četrdesetih godina razvio je prepoznatljiv slikarski izraz zasnovan na velikim, lebdećim poljima boje, koji će ga svrstati među najuticajnije umetnike 20. veka.
Na izložbi Rotko u Firenci prikazano je više od sedamdeset dela ovog umetnika koja su pozajmljena iz velikih svetskih muzeja, poput Muzeja moderne umetnosti u Njujorku, Galerije Tejt u Londonu i Centra Pompidu u Parizu. Hronološka nit prati razvoj Rotkovog stvaralaštva – od ranih, još uvek figuralnih radova inspirisanih grčkom mitologijom, psihoanalizom i nadrealizmom, preko postepenog okretanja apstrakciji, do njegovih najpoznatijih slika velikog formata, zasnovanih na asocijativnim poljima boje.
Izložba pruža uvid i na uticaj koji su Italija i konkretno Firenca ostavile na Rotkov rad. Umetnik je 1950. godine putovao u Italiju i posetio ovaj grad. Najsnažniji utisak na njega tom prilikom ostavile su freske Fra Anđelika u manastiru Svetog Marka i arhitektura predvorja Laurencijanske biblioteke, čiji je arhitekta bio Mikelanđelo. Ta iskustva kasnije su se odrazila u ciklusu Seagram Murals, ali i u Rotkovom shvatanju prostora, svetlosti i boje. Organizatori izložbe zato su nastojali da pokažu kako Rotkova apstrakcija nije nastala izolovano, već u neprekidnom dijalogu sa tradicijom italijanske renesanse. Zbog toga se izložba ne završava u prostorijama Galerije Stroci, već je nekoliko njegovih dela moguće videti i na pomenutim lokacijama, u muzeju San Marko i predvorju šesnaestovekovne biblioteke.
Iako su njihovi umetnički jezici potpuno različiti, i Fra Anđeliko i Rotko težili su istom cilju: da kod posmatrača, posredstvom likovnog izraza, izazovu religiozno iskustvo duhovne uzvišenosti i unutrašnje tišine.
Bez obriza na to da li ste ranije čuli za Marka Rotka, da li ste neko njegovo delo videli u popularnim serijama i filmovima (pojavljuju se češće nego što biste pretpostavili!) ili vam je ovo prvi susret sa njegovim apstrakcijama, suprotno uvreženom mišljenju, za posmatranje moderne umetnosti nije potrebno gotovo nikakvo predznanje. Lično sam veliki ljubitelj opusa ovog umetnika, ali ne zbog inovativnosti koje je uveo u umetnički svet polovinom prošlog veka, već zbog slobode i širine koju nam ostavlja svojim slikama – ono što se na prvi pogled čini kao sasvim jednostavni kvadrati boje, posetiocu koji provede nekoliko minuta ispred slike uskoro mogu postati čitavi putokazi ka emocijama, sećanjima, kompleksnim kompozicijama, ali i zvucima, mirisima, snovima. Stoga, ukoliko se ovog avgusta nađete u Firenci, posetite izložbu Rotkovih radova, izazovite sebe da se zagledate u njegova bojena polja i u njima pronađite smisao ili priču, asocijaciju, događaj, melodiju, ukuse sladoleda, aperol šprica i paste, ili šta god vam je već umu blisko i srcu drago.
Pariz: Hilma af Klint
Druga izložba na koju vam ovog leta skrećemo pažnju jeste Hilma af Klint – Slike za hram (1906–1915). Hilma af Klint bila je švedska umetnica koja je živela i stvarala na prelasku iz 19. u 20. vek. Većina njenih dela bila je skrivena od očiju javnosti sve do osamdesetih godina prošlog veka, usled specifične autorkine želje da se depo sa radovima zadrži u tajnosti četrdeset godina nakon njene smrti. Želja joj je ispunjena, međutim, ni četiri decenije neće biti dovoljne da svet sazri za dela koja mu je ostavila u amanet – tek početkom našeg stoleća Hilmina apstraktna umetnost dobija veću pažnju stručnjaka, a potom i javnosti.
Danas, ime Hilme af Klint više nije nepoznato, iako nas put razvoja njene umetnosti kontinuirano fascinira. Krajem 19. veka Hilma je bila jedna od retkih devojaka koja je dobila priliku da pristupi zvaničnom umetničkom obrazovanju. Pripadala je drugoj generaciji žena upisanih na Kraljevsku akademiju lepih umetnosti u Stokholmu i tokom svog školovanja, a i potonje karijere, suočavala se sa brojnim neprijatnostima od strane muških kolega koji su smatrali da za žene nema mesta u umetničkom svetu. Ipak, svojim predanim radom Hilma je pokazala da mesta, a i posla, ima, te je karijeru izgradila kao slikarka portreta, pejzaža, botaničkih ilustracija, a jedno vreme je radila i kao crtač na Veterinarskom institutu. Međutim, ni jedno od ovih dela nećete videti ako ovog leta posetite izložbu njenih radova u Gran Paleu u Parizu.
Ono što danas vezujemo za ime Hilme af Klint jesu njene apstraktne slike. Pojava ovakvih slika u svetu umetnosti osamdesetih godina prošlog veka poljuljala je naučnu javnost – dugo prihvatana hronologija, po kojoj je titula oca apstraktne umetnosti pripadala Vasiliju Kandinskom, dovedena je u pitanje. Ispostavilo se da je jedna skrajnuta švedska slikarka gotovo deceniju pre Kandinskog stvarala cikluse i serije apstraktnih dela, objedinjene pod imenom Slike za hram.
Slike za hram jesu veliki ciklus koji čine 193 slike podeljene u 11 serijala nastalih u periodu od 1906. do 1915. godine. Upravo ovih jedanaest serijala, raspoređenih na način na koji je to sama Hilma osmislila, prikazane su ovog leta na pariskoj izložbi. Ipak, ne očekujte apstrakciju u potpunosti lišenu figuralnosti – Hilmin zaštitni znak jeste upravo neprekidna veza koju umetnica stvara između pojavnog sveta, flore, faune, pa i kosmosa, sa duhovnim idejama i transcedentnim iskustvima oličenim nizom specifičnih oblika, boja i znakova čija nam se značenja otkrivaju tek nakon upoznavanja sa njenim intimnim svetom simbola.
U sistemu znakova i kodova koje je Hilma af Klint razvila s vremenom, a koje danas razumemo zahvaljujući velikom broju njenih dnevnika i beležnica, znamo da je boja ženskog prinicipa za ovu umetnicu uvek plava, dok se muški princip obeležava žutom. Logično, zelena je boja njihovog spajanja, dok motivi poput spirala ili puževih kućica govore o androgenim strukturama i prevazilaženju seksualnosti i polnosti.
Svakako, da bi se u Hilminim slikama uživalo nije potrebno poznavati sva značenja i tumačenja boja, oblika i slova koje ćete videti na ovim platnima. Ono što jeste važno imati na umu je to da je većina njih nastala prilikom transa u koji je umetnica namerno odlazila, verujući da komunicira sa višim kosmičkim silama, te da one zapravo vode njenu ruku i progovaraju kroz nju. Osim što se bavila umetnošću, Hilma je pripadala i krugu teozofa i bila je zainteresovana za ovu vrstu učenja i literature, a mnoge teozofske ideje (poput androginije) česta su tema njenih slika.
Ukoliko smo vas zainteresovali za rad ove umetnice, a imate prilike da posetite Pariz ovog leta, izložba Hilma af Klint – Slike za hram (1906–1915) biće otvorena do 30. avgusta.
Oslo: Beatris Gonsales
Nasa treća stanica je Oslo. U muzeju moderne umetnosti Astrup Fernli od 12. juna do 11. oktobra otvorena je izložba radova kolumbijske umetnice Beatris Gonsales. U pitanju je retrospektivna izložba na kojoj je izloženo oko 150 dela ove umetnice, stvaranih od šezdesetih godina prošlog veka do danas.
Likovni izraz Beatris Gonsales odlikuje snažan i bogat kolorit. Jarke boje njenih dela Evropljene, na prvi pogled, mogu navesti na misao da su teme njenih radova vesele, vedre i pune optimizima, iako je istina, uglavnom, na potpuno drugoj strani spektra. Na početku karijere, Beatris je stvarala inspirisana sudbinom slike koja, iz originalnog medija u kojem se posmatra i vrednuje kao umetničko delo, prelazi u neki vid reprodukcije (ilustraciju u novinama, razglednicu, poster, suvenir) gde delimično menja značenje, ali i širi svoje polje uticaja. Kao primer poslužile su joj brojne ilustracije Velaskezovih dela koja su u Kolumbiju stizala upravo na ovaj način, i koja je gotovo svaki njen sunarodnik mogao da prepozna, iako je malo ko za života imao prilike da otputuje u Evropu i vidi originale.
Osim reprodukcija ovog tipa, umetnica je sakupljala i isečke iz novina koji su govorili o nesrećama, zločinima, tragedijama i gubicima, kako individualnim, tako i globalnim. Ovom serijalu slika pripada i delo koje je na mene ostavilo najsnažniji utisak – u pitanju je jedan tipičan bračni portret nastao šezdesetih godina prošlog veka koji isprva podseća na bračne portrete kakve smo puno puta videli i u našim porodičnim albumima. Međutim, u pitanju su dvoje ljudi koji su brak konzumirali pre zvaničnog odobrenja crkve, zbog čega su, ako verujemo u te stvari, počinili ogroman greh. Ne želeči da život provedu u grehu odlučili su da izvrše dvojno samoubistvo, pre čega su otišli kod profesionalnog fotografa, napravili bračni portret, poslali ga svojim porodicama i – skočili u jezero. Nakon ove priče, priznaćete, slika dobija sasvim drugačiji ton, a njene vedre boje ostavljaju gorak utisak u posmatračima.
Veliki deo radova Bearis Gonsales govori o nemirima, ratovima, lokalnim sukobima i političkim aferama Kolumbije. Sa jedne strane verovatno je malo ko od nas tako detaljno upoznat sa novijom istorijom ove zemlje, te se kroz posmatranje njenih dela dosta toga može i naučiti. Sa druge strane, poražavajuća činjenica jeste da se na drugom kraju sveta, u potpuno drugačijoj kulturi, pola veka ranije, dešavalo gotovo sve ono čemu i mi danas svedočimo na svakodnedvnom nivou. Ako znamo da su Beatrisina dela nastajala pod uticajem vesti objavljenih u dnevnoj štampi, da su akteri njenih slika kolumbijski političari čija (ne)dela umetnica kritikuje, prikazuje na satiričan način i protiv čijeg besmisla se bori crnim humorom, sasvim nam je jasno i nažalost poznato osećanje koje stoji iza jedne od slika – skice žene koja se u očaju jednom rukom drži za glavu nakon što je pročitala neku vest na telefonu koji joj je ostao u drugoj ruci.
Jedno od poslednjih dela u izložbenom prostoru jeste ono koje je poslužilo dizajnerima izložbe za vizuleni identitet – u pitanju je tapeta na kojoj je prikazana reka ljudi dok maršira kroz šumovite predele. Ponovo, na prvi pogled ovo simpatično delo vedrog kolorita govori zapravo o sudbini jednog od poslednjih starosedelačkih plemena na terotiriji Kolumbije, kojima istrebljenje i nasilna asimilacija u društvo preti već decenijama. Jedan trenutak iz novije istorije ovog naroda, upamćen Beatrisinim delima, ipak me je jako obradovao i zabavio – pre nekoliko godina najviđeniji ljudi plemena zaseli su da rasprave i glasaju da li će se u njihovu zajednicu uvesti tehnološki napredak u vidu mobilnog telefona. Odlučeno je veoma brzo i lako – nakon što je zbor seo i obavio neophodne rituale, obližnje drvo pogodio je grom. Bogovi su rekli: da vam nije palo na pamet.
Bez obzira na to da li ste zaljubljenik u latinoameričku kulturu ili ne, a čak i ako niste veliki ljubitelj politički i socijalno angažovane umetnosti, dela Beatris Gonsales vredi pogledati. Umetnica koristi lokalno nasleđe i dnevnu štampu svoje domovine kao polazišnu tačku za prikazivanje univerzalnih ljudskih osećanja, tragedija i sudbine, koje, nažalost, svi vrlo dobro poznajemo i na koje niko ne može ostati imun.
avgust, 2026.
