Autoportret sa slamnatim šeširom, detalj, Elizabet Viže Lebren, foto: Wikipedia

Kaže se da istorija pamti velike ljude, velike vojskovođe, naučnike, slikare… Gde su se u tom istorijskom narativu izgubile žene? Dobro, hajde, krivićemo za sada samo istoričare za to što je slikarka EVL danas manje poznata od svojih muških kolega… Ova neustrašiva francuskinja sledila je svoje snove i gradila karijeru uspešne slikarke u vreme prosvetiteljstva, krajem 18. veka, kada su ideje o ulozi žene u društvu bile strogo definisane patrijarhalnim načelima.

Memoari nam otkrivaju slikarkin avanturistički duh koji ju je odveo na dvanaestogodišnje „lutanje” po Evropi, planinarenje po aktivnom Vezuvu, borbu sa lopovima i besparicom, smrzavanje u moskovskoj kući bez adekvatnog krova… Istina, to putovanje nije bilo plod želje za avanturom kada su šanse da budete giljotinirani bile stopostotne. O čemu se radi? Elizabet Viže Lebren bila je zvanična portretistkinja kraljice Marije Antoanete, i po izbijanju Revolucije bila je prinuđena da napusti Francusku i tako sačuva „živu glavu”. To je uzrokovalo da se rastane od muža, i zajedno sa ćerkom putuje evropskim zemljama u potrazi za boljom budućnošću. Da joj nije nedostajalo komunikacijskih veština potvrđuje to što je u periodu izgnanstva uspevala da se dopadne i stranim vladarkama, a posebno Mariji Tereziji Napuljskoj i Katarini Velikoj. Na listi portretisanih pridružila se i Lejdi Hamilton, čiji je portret  uobličen prema grčkim proročicama Sibilama. Elem, to što je slikarka u svojim Memoarima želela sebe da predstavi kao ženu koja samostalno zarađuje, putuje, odgaja i školuje dete i sama prevazilazi sve životne poteškoće, nije bila slučajnost.

Elizabet Viže težila je zvaničnom priznanju sopstvenog talenta, te je želela da bude primljena na francusku Kraljevsku Akademiju. Praksa primanja žena na Akademiju je postojala još od njenog osnivanja u 17. veku, ali po hijerarhiji slikarskih žanrova, najviši žanr – slikarstvo istorijskih tema, bilo je rezervisano samo za muškarce. Slikarke su morale da se zadovolje uglavnom usavršavanjem mrtvih priroda i portreta. Razlog zbog kojeg su žene bile uskraćene za sveobuhvatno akademsko slikarsko obrazovanje bio je taj što nisu mogle da prisustvuju časovima studija anatomije. Da bi slikale istorijske teme, bilo je neophodno da svoje crtačke veštine vežbaju na živim modelima, koji su neretko bili muškarci, što bi dovelo u pitanje njihov moral. Međutim, Viže Lebren nije želela da se povinuje ovoj društvenoj kategoriji. Za prijemni ispit na studije slikarstva 1873. godine, priložila je istorijsku kompoziciju Mir vraća Blagostanje. Slika je trebalo da joj obezbedi mesto prve slikarke istorijskih tema, a problem modela rešila je odabirom ženskog modela. Ali, neumoljiva prijemna komisija nije smekšala ni pred preporukama kraljice Marije Antoanete, i slikarka je primeljena isključivo kao portretistkinja.

Autoportret sa slamnatim šeširom, Elizabet Viže Lebren, foto: Wikipedia

Svoj mirni protest izrazila je iste godine na Salonu, godišnjoj ili dvogodišnjoj revijalnoj izložbi umetnosti u Parizu, Autoportretom sa slamnatim šeširom. Nazivom slike nas upućuje na Rubensa kao slikarskog uzora, odnosno na sliku Slamnati šešir koja prikazuje njegovu ženu Suzanu Landen. Vodeći se nazivom Rubensove slike, na glavi nosi slamnati šešir sa nojevim perom, po ugledu na Suzanin, i sveže ubranim livadskim cvećem. Portretom Suzane Landen iskazivala se njena zavodljivost i nagoveštavala seksualnost portretisane, a tome Lebren nije težila. Ona ne otkriva grudi i ne gleda zavodljivo ispod šešira, čime želi da odvrati posmatrača od ideje o erotskom sadržaju portreta. Njen pogled nije usmeren direktno u posmatrača, već deluje fokusirano na unutrašnje misaone slike. U jednoj ruci drži paletu i četkice, atribute svoje profesije, a drugom pridržava crnu ešarpu. Neretko iza odsutnog pogleda u portretnom slikarstvu želi da se iskaže koncept genijalnog umetnika što položaj njene šake, ukoliko referira na retoričku gestikulaciju, može da potvrdi. Osim toga, imitiranjem Rubensa prilikom konstruisanja autoportreta, slikarka se poistovetila sa njim. Navedenim slikarsko-jezičkim elementima Viže Lebren ukazuje na sebe kao slikarku koja intelektualnim i promišljenim procesom stvara svoja dela i time biva ravnopravna sa svojim kolegama suprotnog pola.

Ne bih da tvrdim, ali na osnovu njenih Memoara može se reći da nije želela da se uklopi u društvenu konstrukciju namenjenu njenom polu. Sumnjam da je publiku Salona, mahom sačinjenu od predstavnika buržoaske klase u usponu, uspela da ubedi u istinitost svoje reprezentacije. Međutim, korak kojim je istupila i nemo se pobunila protiv svog društvenog statusa, nesumnjivo je ohrabrio mnoge mlade umetnice. Danas, Elizabet Viže Lebren privlači pažnju mnogih istraživača orijentisanih ka rodnim studijama kao jedan od primera začetaka borbe za rodnu ravnopravnost.

piše : Katarina Stradner

Leave a Reply

Your email address will not be published.