Intervju vodili: Laketić, Đorđe Petrović i Lenka Vukotić
Prošlost, iako često nedokučiva i apstraktna, živi u pojedinačnoj i kolektivnoj svesti i utiče na mnoge društvene aspekte ljudskog ponašanja. Amnezija, sindrom zaboravljanja, strašna je kada pogodi jedinku, a opasna kada obuzme čitavo društvo. Ako se ne sećamo prošlosti, nemoćni smo i u sadašnjosti, a budućnost može postati nesaglediva. Arheologija je nauka koja proučava materijalne ostatke prošlosti, a kao takva neizbežno je sredstvo u borbi protiv kolektivne amnezije. Arheolozi i arheološkinje, svojim istraživanjima i saznanjima, govore nam o prethodnim društvima i ljudima koji su ih stvarali, da bi nam pokazali kako se nekada živelo, kakve su sve mogućnosti života postojale i postoje i danas, i kako da greške prošlosti izbegnemo, a pogodnosti prigrlimo u stvaranju bolje svakodnevice.
Pogrešna, tendenciozna, lažna i neproverena tumačenja mogu imati, i imala su, raznorazne negativne posledice na lokalnom, regionalnom i globalnom nivou. Stoga arheologija mora imati važno mesto u javnom diskursu i biti sveprisutna poveznica prošlosti, sadašnjosti i budućnosti ljudskog društva. Naša sagovornica, prof. dr Monika Milosavljević sa odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, govorila je upravo o tome, ali i o njenim počecima bavljenja arheologijom, pedagoškom i akademskom radu, problemima pseudoarheoloških narativa u medijima, ali i o još mnogo čemu.
1. Kako ste krenuli da se bavite arheologijom i kako je tekao Vaš razvoj (misli, ideja, stavova) kroz vreme?
Zaljubila sam se u arheologiju davne 2002. godine, kada sam prvi put otišla u Istraživačku stanicu Petnicu na seminar arheologije kao gimnazijalka. Opčinila me je širina istraživanja, kao i mogućnost postavljanja uzbudljivih pitanja o prošlosti. Istovremeno, to je bila godina kada su kolege koje su vodile seminar dolazile sa istraživanja masovne grobnice u Batajnici. Tada mi nije baš bilo jasno o čemu se radi, ali mi je kroz njihov odnos prema alatu, koji su sa terena doneli i koji je bio u dodiru sa mrtvim telima iz bliske prošlosti, bilo jasno do koje mere je arheologija politička delatnost u sadašnjosti. Kada sam kasnije na studijama našla te reči za ono što sam u početnoj fazi svoje arheološke socijalizacije osetila, teorijsko i refleksivno promišljanje o struci je postalo moje pribežište.
Između te dve tačke, koje označavaju uzbuđenje i mrak sa kojima arheolozi dolaze u dodir, imala sam sreću da učim i sarađujem sa mnogim kolegama koji su mi uglavnom davali krila. Kada govorim o samim počecima, izdvojila bih kolege iz Narodnog muzeja u Čačku, koji su me uključili u svoj tim već tokom mojih gimnazijskih dana i koji su me učili prvim terenskim koracima. Tada sam mislila da je ključno da naučim zanat arheologa, kako se iskopava, dokumentuje i misli o onom što arheolozi rade. Moje promišljanje arheologije studije su radikalno proširile i dale mi identitet. Veoma sam zahvalna svojim nastavnicima i inspirativnoj generaciji sa kojom sam upisala arheologiju 2004. godine.
2. Kako postižete balans između uloge predavača na fakultetu i naučnog rada? Da li se, po Vašem mišljenu, treba posvetiti jednoj ulozi više?
Nisam sigurna da li postižem balans. Ova dva segmenta profesije su po mom mišljenju nerazdvojiva i međusobno se nadopunjuju i prelivaju. Oba su moje strasti i tako im pristupam. Veoma mi je stalo da se studenti osećaju ugodno u učionici, da metoda rada bude potaknuta kritičkom pedagogijom, da eksperimentišem u pogledu inovacija koje mogu da uključim u nastavu. Međutim, nije svejedno o čemu govorite. Zbog toga je odlično ako ono o čemu govorim na časovima ima uporište u promišljanjima i istraživanjima koja su deo naučnog rada.
3. Kakvi su današnji studenti arheologije, u poređenju sa periodom kada ste Vi studirali i kada ste počeli da radite na Fakultetu?
Studenti su uvek raznolika populacija. U vreme mojih studija bili smo orni za rad i diskusiju, zaista se osećala velika posvećenost arheologiji i saznanju, bez mnogo tamnih oblaka. Sada su mnogi studenti u poziciji da moraju da rade barem jedan posao i njihovo prisustvo i promišljanje arheologije je zbog loših društveno-ekonomskih okolnosti otežano. Sa druge strane, barem neke od studenata ovo navodi da postavljaju veoma dobra i važna pitanja o uslovima pod kojima učimo i stvaramo znanja.
4. Koliko je danas, u okviru kurikuluma na Filozofskom fakultetu, važno obrazovati studente o javnoj arheologiji i njihovoj etičkoj odgovornosti prema načinu na koji javnost konzumira arheološke predmete?
Odeljenje za arheologiju je 2022. godine donelo Etički kodeks kojim se rukovodimo. Taj kodeks otpočinje razumevanjem da je prvi i osnovni princip arheološkog rada odgovorno upravljanje arheološkim podacima. Pri tome se smatra nedopustivim krivotvorenje bilo kog elementa arheološkog zapisa, a nužnim se smatra upoznavanje javnosti sa arheološkim saznanjima. Edukacija se u ovom smislu eksplicitno sprovodi na kursu Arheologija i javnost, koji predaje profesorka Tatjana Cvjetićanin, gde se opšta znanja primenjuju na specifičnim problemima i primerima. Kriterijumi koji su veoma važni podrazumevaju da su arheolozi dužni da se suprotstave pseudonaučnim, političkim, religijskim i bilo kojim drugim pritiscima koji mogu narušiti naučnost u procesu rada; kao i da istraživači moraju da osiguraju maksimalnu brigu o materijalnim ostacima i naučnu autentičnost dokumentovanja uprkos političkoj, društvenoj ili simboličkoj osetljivosti konteksta.
Drugi kurs u okviru kurikuluma na osnovnim studijama arheologije koji se bavi ovim temama jeste kurs Arheologija i pseudoarheologija, koji je početkom dvehiljaditih osmislio profesor Aleksandar Palavestra. Kroz ovaj kurs se uči o kompleksnosti pitanja javne percepcije naše struke, ali i koje su to veštine koje nam mogu pomoći u borbi sa antinaučnim tendencijama u društvu.
5. Zašto je, po Vašem mišljenju, arheologija toliko podložnija pseudonaučnim interpretacijama u odnosu na druge nauke?
Mislim da obesmišljavanje arheoloških tumačenja dolazi iz šire antinaučne tendencije i iracionalizma našeg doba. Kako to lepo kaže Umberto Eko, sumnja u svet intelektualaca uvek je bila simptom ur-fašizma. U istom duhu vredi tumačiti suprotnost između naučnog stava da kritika doprinosi rastu znanja i ur-fašističke ideje da je svako neslaganje izdaja. U okolnostima gde se ljudi osvrću oko sebe da ne prekrše konsezus, nije poželjno govoriti otvoreno, naučno i kritički.
Kada je reč specifično o arheologiji, ona je podložna zloupotrebama zato što materijalnost arheoloških ostataka može biti snažno oruđe koje pobuđuje emocije i može da predstavlja navodni empirijski element u izgradnji zamišljenih ili mitskih prošlosti. Zato su ruševine i stari predmeti bili okidači za stvaranje priča i mnogo pre nego što je arheologija nastala kao disciplina. Naš je zadatak da bolje razumemo ove procese.
6. Koja je dužnost naučnika/stručnjaka/arheologa u suzbijanju i raskrinkavanju pseudoarheoloških tema?
Neke od pseudoarheoloških ideja, poput onih da su vanzemaljci izgradili piramide u Egiptu, rašljarstvo, postojanje skeleta džinova ili piramide koje niču diljem Balkana deluju na prvi pogled jednostavno za raskrinkavanje – što može biti zabavan intelektualni proces disekcije spornih narativa. Međutim, kad se približimo fenomenima koji su zapravo prisutni u našem društvu, poput nacionalizma, ksenofobije i rasizma, borba je teža. Pre stadijuma otvorene zloupotrebe amatera koji dolaze iz pseudonaučnog polja, moguće je primetiti koketiranje unutar stručne zajednice sa senzacionalizmom radi medijske pažnje i opravdavanja sredstava dobijenih za istraživanja.
Očuvanje arheoloških lokaliteta ne bi smelo da bude potaknuto idejom da oni predstavljaju temelj nacionalnog identita i da se zato čuvaju. Normalizacija, zatim, pretvara činove koji su bili nečuveni u nešto sasvim uobičajeno. Zato nas preplavljuje pseudonaučno polje u kome amateri stvaraju mitologizovane prošlosti koje bujaju kao čičak. Naš je zadatak da ne zaboravimo gde pseudonaučne ideje mogu da odvedu, te da, kad god imamo snage, upiremo prstom onde gde vidimo problem. Takođe, arheološki zadatak je da čuvamo znanja o svetu i o mogućnostima življenja na brojne i mnogostruke načine, naročito one različite od savremenog i dominantnog. Buka koja postoji na internetu donosi brojne informacije, ali je njihova pouzdanost upitna. Stoga je jedna od važnih dužnosti i da obezbedimo tišinu u kojoj ćemo čitati knjige.
7. Kakav je uticaj arheologije na stvaranje narativa o etničkom identitetu i etnogenezi? Koje su pozitivne, a koje negativne implikacije takvih istraživanja?
Veza između arheologije i prošlosti koje se gledaju samo iz perspektive naroda, odavno je ostvarena. Prošlost je, kao što danas znamo, mnogo više od toga: možemo da govorimo o siromašnima, bolesnima, deci i konkretnim ljudima ili životinjama. Stoga je perspektiva koja nas navodi da razgovaramo samo o etničkom kriterijumu, sužena u odnosu na arheološke epistemološke mogućnosti i uglavnom motivisana savremenim političkim potrebama.
U okolnostima krize, traže se što starije prošlosti i po pravilu se poseže za dubokim korenima. Tako su etnogenetske konstrukcije na Balkanu, bilo da su eksplicitne ili ne, obično poput one koju je promovisao Vladimir Dvorniković u spornoj i zastareloj knjizi Karakterologija Jugoslovena. Etnogeneza je obično zamišljena struktura koja se sastoji od srednjovekovne etničke mladice (Sloveni, Srbi, Hrvati, Bugari) na paleobalkanskom panju (Iliri, Mezi, Tračani, Dardanci). Načini kako se povezanost sa praistorijom i autohtonim stanovništvom Balkana dokazuje varira u zavisnosti od metoda koji su na raspolaganju da daju potporu arheologiji, od lingvistike do genetike. Pozitivno može biti otvaranje novih pitanja koja šire opsege arheološkog delovanja i napuštanje zastarelih narativa o etnogenezi.
8. Koji su budući koraci u suzbijanju pseudoarheoloških stremljenja u Srbiji?
Verujem da bi bilo svrsishodno da se arheologija otvori ka javnosti i govori o procesu rada u nauci, umesto da daje gotove pakete znanja. Ovo je neophodno da bi se izbegla slepa vera u nauku ili apriorno nepoverenje. Stvaranje znanja u arheologiji je intelektulno uzbudljiv proces i kada bi on bio predočen javnosti jasnije, možda bi nam šanse za bolju recepciju struke bile veće. Međutim, kako ne radimo u vakuumu, u velikoj meri zavismo od celokupnog vaspitno-obrazovnog sistema. Borba za bolje društvo i dostojanstven rad prosvetnih radnika je i borba za bolje razumevanje arheologije.
9. Kada istražujete istoriju discipline u Srbiji i regionu, postoji li neka figura ili teorijski pravac koji je nepravedno gurnut na marginu naše naučne istorije, a koji bi mogao ponuditi sveže uvide za današnju arheologiju?
Za mene je zanimljiva figura Đurđice Petrović (1927–2003), koja je bila etnološkinja koja se bavila materijalnom kulturom i svakodnevicom, a istovremeno posvećeno radila na istraživanju dokumenata u Dubrovačkom arhivu. Mnoge od njenih ideja i tumačenja, koji su nastali u susretu sa lokalnom evidencijom, nadilaze interpretativne tokove njenog vremena i deluju baš kao da su iz našeg vremena i kao da su arheološke – iako je bila na razmeđi etnologije i istorije. Njene kontekstualizacije artefakata deluju kao prethodnice Apaduraja i Kopitofa, a istraživačka radoznalost je vodi temama koje se tiču npr. izražavanja bola prilikom sahrana u srednjem veku, ali i pozicije Roma u srednjovekovnom Dubrovniku.
10. Član ste Medieval Europe Research Community, STONE projekta, FirPanGen projekta, učestvovali ste na iskopavanjima srednjovekovnih arheoloških lokaliteta. Zašto je srednjovekovna arheologija u Srbiji i regionu važna?
Istraživanje srednjovekovne prošlosti daje nam ključ za prepoznavanje materijalnih i nematerijalnih vrednosti istorijskog okruženja savremenog društva, kroz prepoznavanje evidencione, društvene, naučne, istorijske, estetske i ekonomske vrednosti srednjovekovnih ostataka. Van toga, verujem u regionalno i evropsko udruživanje kolega i zajednički rad koji doprinosi saznaju o prošlosti koja uvek može da iznenadi. To uverenje stoji nasuprot ušančenim i unapred zadatim vizijama prošlosti u kojima istraživanje služi samo da potvrdi željene narative kroz koje se prošlost glorifikuje. Za mene je u srednjem veku važno ono što saznajemo novo, neočekivano i ono što odstupa od pisanih izvora.
11. Čime biste želeli da se bavite u budućnosti? Da li postoji neka specijalna oblast kojoj do sada niste posvetili dovoljno pažnje?
Volela bih da se temeljno posvetim srednjovekovnim pokretnim (nesedentarnim) stočarima. To bi spojilo bar dve važne teme: razumevanje socijalne grupe specifičnog načina života i društvene organizacije koja je netipična, uz proučavanje ljudsko-životinjskih odnosa kao socijalnih.
12. Poslednje pitanje, koje postavljamo svim sagovornicima i sagovornicama – možete li čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučite knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Kako volim romane koji problematizuju porodične odnose, toplo preporučujem knjigu Nasleđe Vigdis Jurt za duga putovanja i Tako je to bilo Natalije Ginzburg, za kratke relacije. Od predstava preporučujem dve iz JDP-a: Vrat od stakla i Moj muž. Slušam ovih dana Kralja Čačka i naročito mi se dojmi U svoj rodni kraj. Likovni umetnik koga veoma poštujem je Gotfrid Helnvajn zbog načina na koji obrađuje pitanje traume. Nedavno sam ponovo pogledala film Sami Blood, koji odgovara mojim profesionalnim opsesijama o istoriji nauke, etici i kolonijalnim odnosima.
jul, 2026.
