Sa namerom da definišem samu reč ljubav, poslužila sam se Biblijom, računajući da se možda najbolji pisani odgovor nalazi upravo u toj knjizi. Jedan od biblijskih stihova glasi: „Ljubav je velikodušna, dobrostiva je ljubav, ne zavidi, ljubav se ne hvali, ne nadima se; nije nepristojna, ne traži svoje, nije razdražljiva, ne pamti zlo; ne raduje se nepravdi, a raduje se istini; sve pokriva, sve veruje, svemu se nada, sve podnosi.”(1. Korinćanima 13, 4-7). Iako možda zvuči jednostavno, mene je posle odgledane predstave Krvave svadbe zaintrigirala druga strana kovanice. Kako je, u ovom slučaju, moguće da se pozivamo na ljubav delajući mržnjom? Ljudi umeju da budu posesivni u ime ljubavi. Ljubomorni. Svađaju se u ime ljubavi. Biju u ime ljubavi. I, naposletku, ubijaju i sebe i druge u ime ljubavi.

Srpsko narodno pozorište je u koprodukciji sa Budva Grad teatrom postavilo predstavu Krvave svadbe po tekstu Federika Garsije Lorke. Lorkina poezija je najčešće poezija strasti i patnje ženskog sveta. U ovoj predstavi, u kojoj Lorkin tekst čini osnovu i čiji je siže jednostavan, vidimo i mušku patnju kao podjednako važnu i nepodnošljivu.

Kroz uloge Majke i Verenice, koje tumače Varja Đukić i Milica Grujičić, tu pomenutu žensku patnju pratimo kroz sukob onog večitog „trebalo bi” i „želela bih”. Verenica obitava u mrtvom životu gde, usled nametnutih tuđih očekivanja, mora da se uda za Verenika izabranog od strane društva iako su njena ljubav i strast, koje je nemoguće kontrolisati, usmerene ka Leonardu. Odbijajući da živi u laži, ona sa sopstvene svadbe beži, spremna da mrtav ambijent zameni iskrenom smrću. Dok se, sa druge strane, od Majke očekuje da kontroliše svoje emocije zbog izgubljenog sina, ona takođe odbija da bude poslušna u društvu i insistira na javnom pokazivanju svog očaja. Likovi ove dve žene nam otvaraju mnoštvo pitanja. Treba li ugušiti sopstvenu strast za životom? Treba li živeti u laži? Treba li poštovati stereotipe?

Muška patnja, igrana kroz likove Verenika i Leonarda, koje tumače Pavle Popović i Vukašin Ranđelović, u direktnom je sukobu principa življenja. Jedan prati stereotipe, drugi im se opire. Rezultat takvog sukoba je smrt. I tu se otvara pitanje sa početka mog teksta. Kako je u osnovi moguće da se u ime ljubavi ubija? Sumnjam da bi i Lorka, kao čovek od krvi i mesa, mogao da mi odgovori. Biblija? Majka Priroda? Iko?

Glumci su nas, kroz ovaj ciklus kruženja samouništenja, sproveli glatko, svojim uspešnim snalaženjem poetskim delovima teksta, pretvarajući ih u šumove, repeticije zvukova i songove. Prelivajući scene kao pesmu i bez rezova, pratimo ritam zločina. Od tihe svakodnevice, preko euforične svadbe, strastvenog bekstva, te do napetog ubistva. Iako se tu završava ritam zločina, ipak nam predstava nudi jedno od mogućih rešenja koje nije radikalno kao smrt, te na moje pitanje odgovara, kroz likove  Majke i Verenice, da do rešenja možemo stići kroz praštanje. Dakle? Možemo li da praštamo?

piše: Ivana Pavićević Lazić

Pozorišni dodatak

Svakog meseca odvojim mali deo svoje rubrike ne bih li sa vama podelila veb-stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta. Ovoga puta poslušajte radio-dramu Dom Bernarde Albe Radio Beograda – poslednji dramski tekst koji je Federiko Garsija Lorka napisao za života, a koji se smatra jednim delom triologije u koju spada i sam tekst Krvave svadbe.

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.