Dionisova maska, muzej Luvr, foto: WIkipedia

Tragedija je, dakle, podražavanje ozbiljne (dostojne) radnje koja je u sebi završena ii ma određenu veličinu, govorom koji je otmen i poseban za svaku vrstu u pojedinim partijama, licima koja delaju, a ne pripovedaju; a izazivanjem straha i sažaljenja vrši pročišćavanje takvih osećanja.

Aristotel, Poetika

Antika nam je ostavila mnogo u nasleđe, a najbitnija književna tekovina je tragedija. Ona nastaje od grčkog mita, pri čemu zadržava njegovu građu i tematiku. Retke su tragedije koje imaju istorijsku, a ne mitsku podlogu (Eshilovi Persijanci i  Frinihove Feničanke)

Mit se razvio u ovom pravcu upravo zbog svoje univerzalnosti. Mit je lako razumljiv, duboko usađen u nasleđe jedne zajednice i zasniva se na radnji, što je veoma bitno za tragediju. Uz sve to, mit nije vezan za jezik, već se lako prenosi i među pripadnicima drugih naroda. Junak grčkog mita čini dela korisna za opšte dobro, ali to radi sa dozom drskosti. On menja kosmički poredak i izaziva sile daleko moćnije od njega i zbog toga na kraju biva uništen. Ovakav junak je prešao u tragediju, gde ga obeležava tragička krivica zbog koje strada dok traga za slavom.

Sofokle, foto: Wikipedia

Sam termin je složenica nastala od dve grčke reči τράγος (jarac)  i ωδη (pesma). Moguće da je ovakav spoj naziva predstavljao pesmu koja se pevala prilikom žrtvovanja životinja ili pesmu koju su izvodili pevači koji su bili obučeni u jareće kože. Tragedije su izvođene u čast boga Dionisa za vreme Velikih (Gradskih) Dionisija. Za vreme ovog praznika tri pesnika su se nadmetala, svaki jednom trilogijom i satirskom dramom ili se takmičenje odvijalo između tri komička pesnika koji su se nadmetali komedijama. Nastanak tragedije pripisuje se Tespisu, a najplodniji pisci ovog žanra bili su Eshil, Sofokle i Euripid. Na Velikim Dionisijama Eshil je pobedu odneo trinaest puta, Euripid pet, a Sofokle je čak dvadeset i četiri puta bio pobednik.

Kompozicija

Kompozicija razvijene grčke tragedije je prilično stroga i pravilna. Pevani, horski i govorni odseci glumaca se smenjuju po određenim pravilima. Tragedija počinje monološkim ili dijaloškim prologom jednog ili više glumaca, potom sa strane ulazi hor koji peva parodos (pesma koja se nastavlja na prolog). Nakon toga slede činovi (episodioni) koji su isprekidani horskim lirskim pesmama (stasimonima). Hor sve vreme stoji u orhestri, a napušta ga na kraju drame pevajući eksodos (završna pesma iza koje nema drugih horskih pesama).

Aristotelova bista u Luvru, foto: Wikipedia

Aristotel u svom delu Poetika većinu prostora posvećuje tragediji. Ovo delo je promenilo dotadašnje shvatanje ovog žanra. Po Aristotelu, tragedija mora imati šest delova – priču, karakter, govor, misli, scenski aparat i muzičku kompoziciju. Kako tragedija zapravo podržava život, priča je naročito bitan element tragedije. Aristotel insistira da tragedija mora da podržava celu radnju i ne može da počinje  ili se završava bilo gde, nego mora postojati neka kohezija. Događaji u tragičkoj radnji treba da budu povezani na taj način da ako joj se oduzme neki deo, celina više nema smisla. Takođe, tragedija mora biti napisana uzvišenim stilom čija je uloga da radnju učini još dramatičnijom. Prilikom zapleta radnje, tragički junak se sukobljava sa nekim od ostalih junaka tragedije, pri čemu uglavnom strada. Stradanje junaka je izvesno jer je on nosilac tragičke krivice i nikakav drugačiji rasplet nije moguć.

Aristotel razvrstava elemente tragedije po veličini: prolog, episodija, eksodos, horske pesme (parodos i stasimoni); i po sustini: radnja, karakteri, govor, misli, scensko izvođenje i melopeja.

Značaj tragedije, kako kaže Aristotel, je veliki jer pruža emocionalno dejstvo. Osnovni cilj tragedije je postizanje katarze, emocionalnog pročišćenja, odnosno oslobađanje od afekata. Ovakvo pročišćenje nasleđeno je još iz rituala pripadnica Dionisovog kulta. Naime, one su ritual započinjale plesom koji ih je dovodio u stanje transa u kojem su golim rukama kidale i proždirale životinju koja je prinesena kao žrtva. Nakon toga one su bile oslobođene različitih strahova i negativnih osećanja. Svrha tragedije je da stvori specifičan užitak koji nastaje iz straha i sažaljenja.

piše: Aleksandra Vujić

Leave a Reply

Your email address will not be published.