Intervju vodila: Jovana Nikolić
Prethodnih nedelja imali smo prilike da se, zahvaljujući onlajn nastavi, vratimo u školske dane, prisetimo nekih lekcija, novim očima sagledamo davno pročitane lektire i zaključimo koliko je posao profesora koji su brinuli o našem obrazovanju kompleksan, ali i lep. Zbog toga su naši majski sagovornici Anđelka Petrović, profesorka srpskog jezika i književnosti iz Matematičke gimnazije i Nenad Gugl, profesor srpskog jezika i književnosti iz Treće beogradske gimnazije koji su sa nama podelili male tajne svog zanata, podsetili nas zašto je čitanje izuzetno važno i predložili nam literaturu za maj.
Da li srednjoškolci čitaju, sa kojim likovima se najteže poistovećuju i na koje sve načine moderne tehnologije i društvene mreže mogu doprineti nastavi saznajte u intervjuu koji sledi. Ako nakon njega osetite potrebu da ponovo pročitate svoju omiljenu lektiru, samo napred, i mi smo to uradili.
Da li će nas „pesma” održati kroz krizne periode?
A: Nedavno sam pročitala post na Instagramu (i odmah ga podelila, naravno!): „Ako mislite da je umetnost beskorisna, probajte da vreme u izolaciji provedete bez muzike, knjiga, poezije, filmova i slikarstva.” Probajte. Ili ipak ne.
N: Dok je bio u logoru, svetski priznati psihijatar Viktor Frankl, zaključio je da čoveka u vremenu krize i najtežih okolnosti ne održavaju ni fizička snaga, ni genetske predispozicije, čak ni trenutno zdravstveno stanje. U svim teškim životnim okolnostima čoveka može održati samo onaj svet koji je duboko u njemu. Zbog toga su, po Franklovom svedočenju, logore lakše preživljavali umetnici, intelektualci i religiozni ljudi. Zapravo, svaki čovek koji ima jasan i otkriven smisao svog života, preživeće i pobediće krizu koliko god ona bila teška i opasna.
„Pesma” je u vezi sa dubokim stvarima u čoveku, kao i umetnost uopšte. „Pesma” ima tesne veze sa smislom života. Zbog toga „pesma” može da bude jedan od velikih oslonaca, zahvaljujući kome ćemo izaći iz bilo kakvih kriza nedodirnuti i neoštećeni.
Šta biste mogli da izdvojite kao najveće prednosti onlajn nastave? Kakve mogućnosti i pristupe delu, nedostupne u tradicionalnoj nastavi, ona pruža?
A: Po mom mišljenju, niko nikada neće moći da zameni nastavnika u učionici – energija, sugestivnost, dinamika koju nastavnik svojim glasom, gestom, mimikom, celokupnom pojavom prenosi svojim učenicima na času uživo – magija je na delu. Dok sam snimala onlajn časove za RTS3, stalno mi je zvonilo u glavi – za ovo bi se palo na svakom ispitu za nastavničku licencu! Dva greha zbog kojih se ide u deveti krug prosvetnog pakla su – monolog na času i činjenica da kraj table stojim, što bi moji učenici rekli, k’o badnjak. Ali ako je to jedini način da škola radi – biću badnjak u monologu! Zahtev vremena je takav.
N: Onlajn nastava je odlična jer učenici mogu da joj pristupe kada su raspoloženi, mogu nekoliko puta da odgledaju predavanje koje je teže za savladavanje, ali mogu i da ubrzavaju i preskaču određene delove. Na taj način onlajn nastava može da se prilagodi individualnoj dinamici učenika. Takođe, onlajn nastava pruža mogućnost multidisciplinarnosti; u predavanje nastavnik može da uvrsti, snimljeni eksperiment, delove pozorišnih predstava, intervjue pisaca, umetničku sliku, muziku, isečak iz dokumentarnog ili igranog filma i da se koristi savremenom tehnologijom na komotniji i efektniji način nego u učionici.
Na koje sve načine upotreba tehnologije i društvenih mreža mogu doprineti nastavi?
A: Nastava koja uvažava činjenicu da živimo u 21. veku i pre ovoga što je zadesilo ceo svet, bila je moja profesionalna strast. Srećno su se ujedinila interesovanja mojih učenika u Matematičkoj gimnaziji sa mojim interesovanjem za primenu informacionih tehnologija u nastavi. Kada detetu na času objašnjavate pojam pokondirenosti, iz poštovanja će vas slušati bez ikakve predstave o smislu onoga što izgovarate. Ali kada sam im kazala hajde da vidimo šta znači pokondirenost na društvenim mrežama, razumeli smo se u dva klika. Pojam ključna reč shvatili su kada sam ga povezala sa tagovima. Narodnu epsku pesmu Početak bune protiv dahija obradili smo da ne boli tako što smo naučili kako se pravi stranica na Vikipediji, po svim standardima Vikipedije. Savremene informacione tehnologije su uvek dobrodošle, zanimjlive su, osvežavajuće metodičko sredstvo, no ne mogu se primeniti uvek i svuda. I ne treba. Dobar nastavnik će dobar čas održati i na livadi.
N: Savremena generacija u svom svakodnevnom iskustvu ima savremene tehnologije i društvene mreže. Nastava će u svakom slučaju postati mnogo bliža savremenoj generaciji ako se u njoj upotrebljava ono što je sastavni deo života mladih ljudi. Na taj način nastava se osavremenjuje i postaje pristupačnija i prepoznatljivija.
Svedoci smo toga da je u današnje vreme komunikacija preko interneta zapravo najčešći i lakši vid komunikacije. Nažalost, prilikom dopisivanja na pravopis se često ne pazi i izrodilo se mnoštvo skraćenica, pogotovo među mladima. U kolikoj meri se to odražava na izražavanje mladih u pismenim sastavima i izlaganjima?
A: Prvo, volela bih da se razumemo – neće srpska ćirilica, srpski jezik i srpski pravopis propasti zbog internet komunikacije. Ali hoće od neukosti i nekulture. Onlajn komunikacija ima svoja pravila i ona nisu saobrazna književnom jeziku. Vrlo sam fleksibilna kad se dopisujem sa mojim učenicima. Slagala bih kada bih rekla da ne vode računa o pravilnom izražavanju, ali i meni je, grešna mi nastavnička duša, ponekad lakše da napišem bzvz. Pismeni zadaci nisu nikakav problem. Pre ćete u njima osetiti upliv administrativnog stila koji slušaju na TV-u nego što ćete naći neko vrv.
N: Nažalost, u velikoj meri. Savremena civilizacija je postala usredsređena samo na praktične i upotrebljive stvari. Zbog toga je danas bitno samo na što brži i prostiji način preneti poruku. U takvoj komunikaciji gubi se neophodna lepota, ali i dubina, a obe su potrebne ljudskom biću. Borhes je rekao da u čovekovoj duši ima više nijansi nego u jesenjoj šumi. Ako jezik svedemo na emotikone i skraćenice, veoma brzo ćemo doći u situaciju da ćemo sve te nijanse u našim dušama, u početku prestati da izražavamo, a onda polako i da zaboravljamo na njih, dok ne postanemo nesposobni i nesvesni tog bogatstva u našoj duši. To je siguran put da ogolimo i osiromašimo i, naravno, na duže staze, unesrećimo sebe.
Sa kojim likom ili delom se današnji đaci najviše poistovećuju, a koji im zadaje najviše problema i najteže ga razumeju? (Zašto?)
A: Malo je likova u srednjoškolskoj lektiri sa kojima prosečan srednjoškolac može da se identifikuje, nažalost ili na sreću. Kišovi Rani jadi i potraga za izgubljenim ocem rane svako dete koje je prerano izgubilo roditelja. Puškinovi likovi Evgenije Onjegin i Tatjana su nešto sasvim drugo – prvo on nju odbije uz komentar nije do tebe nego do mene, a posle ona njega otkači dostojanstveno i sa visine – ko se ne bi identifikovao! Protrese ih i Gradinar Rabindranata Tagorea jer svi oni čeznu da Nekom kažu Nešto. Sasvim sigurno ne mogu da se identifikuju sa Vukom Isakovičem, Anom Karenjinom, Jozefom K, Mersoom, Hamletom, Ahmedom Nurudinom, ali polako, život je pred njima.
N: Imam utisak da današnji đaci odlično reaguju na roman Proces Franca Kafke, i na glavnog junaka Jozefa K. To je za mene određena vrsta iznenađenja, jer, koliko se sećam svoje generacije, nije bilo velikog oduševljenja ovim književnim junakom. Razlog je verovatno u tome što savremena generacija oseća i naslućuje na mnogo dublji i intuitivniji način obezglavljenost savremene civilizacije. Mnoge maske su pale u poslednjih tridesetak godina, i velike ideje su nestale. To je dovelo do toga da se delimično izgubila određena vrsta naivnosti koja je odlikovala mlade ljude prethodnih generacija.
Takođe, čini mi se da đaci ne reaguju dobro na Fausta, Johana Volfganga Getea, što je opet, za mene, svojevrsno iznenađenje, jer Faust na simboličkoj ravni može da predstavlja jednog od četiri arhetipa čoveka zapadnoevropske civilizacije. Verovatno se odgovor krije u stilskoj neusklađenosti dela sa načinom na koji savremena generacija reaguje na umetičko delo. Možda je nit fabule u ovoj tragediji prespora za savremenog mladog čitaoca, a elementi fantastike (u poređenju sa savremenim video-igrama, horor filmovima, epskom fantastikom, pa čak i nekim muzičkim spotovima) izgledaju, po mišljenju savremenog učenika, pomalo neuverljivo i slabo. Ako im se, sa druge strane, čitava pripovest o Faustu prepriča, velika je mogućnost da će se oduševiti pričom i simbolikom. Međutim, kada krenu da čitaju, gotovo bez izuzetka dolazi do razočaranja i nerazumevanja.
Ovo samo pokazuje da svako vreme ima svoje pisce i da je posao književnog stvaranja i danas aktuelan. Iako savremeni pisac, ili pisac koji to želi da postane, sebi može da postavi pitanje „šta bih ja mogao dobro da napišem posle Šekspira, Dostojevskog ili Andrića”, pokazuje se da je ovo pitanje i ovakva sumnja potpuno neopravdana. Zapravo, današnjoj generaciji je potreban neki njen novi Gete na koga će odreagovati na aktuelniji način, nego na onog iz 19. veka.
Šta srednjoškolci svojevoljno čitaju?
A: Da razjasnimo jednu zabludu – deca čitaju, i čitaju puno. Ono na šta se odrasli oslanjaju kada tvrde da ne čitaju jeste lektira, ali njihov posao i jeste da se opiru lektiri. Nastavnički je da ih ubedimo u suprotno. A šta čitaju po svom izboru – epsku i naučnu fantastiku, horor priče, distopije, Dostojevskog, Stivena Kinga – sve ono što dete u srednjoj školi i treba da čita.
N: Srednjoškolci su radoznali i otvoreni. Mi imamo veoma veliki potencijal u generaciji naših srednjoškolaca. To su pametni, radoznali, inteligentni mladi ljudi. Ipak, odlikuje ih određena vrsta nestrpljenja, pa ukoliko ih ne zainteresujete, vrlo brzo odustaju od predmeta, daju prednost nezainteresovanosti nad prirodnom radoznalošću. Čini mi se da nemaju doslednost i istrajnost u naporima koja je proporcionalna njihovom potencijalu i inteligenciji. Međutim, ako uspete da ih zainteresujete, da probudite i održite njihovu radoznalost, u stanju su da svojevoljno uđu u dubinu, da istražuju, da se bave literaturom i da čitaju sa velikim zadovoljstvom bilo da je ono analitičko-kritičko, ukoliko se ne slažu sa nekim slojem u delu, ili estetsko, ako im se delo svidi.
Koje biste knjige vi uveli u lektiru?
A: Slobodana Selenića Očevi i oci, Harpera Lija Ubiti pticu rugalicu, Ljermontova Junak našeg doba, Jalomov roman Kad je Niče plakao. Ima toga još, ali ne mogu da se setim.
N: Uveo bih knjigu Prorok Halila Džubrana, poeziju Ranka Radovića i možda nešto od Tolkinovog stvaralaštva.
Mi imamo naše teorije, ali nas zanima da čujemo i od vas – zašto je važno čitati?
A: Nemam teoriju. Važnost i vrednost čitanja je za mene aksiom. Toliko.
N: Celokupno naše ponašanje u životu zavisi od onoga kako vidimo stvari. Svako ima svoj pogled na određenu stvar. Od tog pogleda zavisi ono što radimo, a od onoga što radimo zavise naši rezultati. Čitanje ima tu dragocenu moć da nam otkriva nove poglede na stvari u životu, a samim tim, može da utiče i na naše životne rezultate u svakom segmentu, od ljubavi do posla.
Kada bi vam neko ponudio oružje uz pomoć koga možete da promenite sve loše ili prosečne rezultate koje imate u životu, verujem da biste to sa velikim oduševljenjem i iznenađenjem prihvatili. Takvo oružje zapravo postoji i dostupno je svima. To oružje se zove knjiga. Problem je možda u tome što veliki broj ljudi danas uopšte ne zna koliko je knjiga moćan alat, i koliko bi mogla da im promeni svakodnevicu.
Zahvaljujući čitanju, ne samo da stičemo šire obrazovanje i postajemo verbalno veštiji, nego i razvijamo svoju inteligenciju. Ne treba zaboraviti da inteligencija nije data i konačna kategorija, koja je nepromenljiva tokom življenja, naprotiv, inteligencija je više kao mišić koji možete do kraja života da razvijate i jačate. Takođe, čitanje doprinosi i obogaćuje naš emotivni svet zahvaljujući kome možemo graditi kvalitetnije međuljudske odnose (porodične, prijateljske, poslovne, ljubavne). I na kraju, čitanje u velikoj meri utiče na izgrađivanje našeg sistema vrednosti i karaktera, bez kojih nema ni velikih uspeha, ni velike radosti u životu. Čitanje je jedna od najmoćnijih stvari koje su nam na raspolaganju, a često toga nismo svesni.
Da li je i koliko važno za mladog čoveka da poznaje književnost svoje zemlje, pisanu na njegovom maternjem jeziku?
A: Naravno da jeste, jer kako se drugačije uspostavlja sistem vrednosti i sagledava, u jednom širem kontekstu, mesto i doprinos iste te književnosti svetskoj književnosti. Humor je npr. neprevodiva ili vrlo teško prevodiva stvar. Kome ćete se više smejati Nušiću ili Šekspiru? Možda su nesamerljivi u najširem mogućem kontekstu, ali Živku ministarku mnogo bolje razumete od Šekspirovog Oberona. To je, prosto, zakon jezičke i mentalitetske bliskosti.
N: Naravno, veoma je važno. Nacionalna književnost nije ograničena samo na estetiku. Ona u sebi nosi i odbleske kulture jednog naroda, njegove prošlosti, tradicije i istorije, ona je dokaz kontinuiteta i potvrda želje za postojanjem. Rečju, kroz književnost svog jezika čovek utvrđuje sopstveni identitet. Iako je kao pojam u savremenom svetu identitet često osporavan kao kategorija, on je zapravo jedna od najbitnijih stvari koje čovek treba da izgradi u sebi. Rekli smo da od toga kako vidite stvari zavisi kako se ponašate: na šta pristajete ili šta odbacujete i kakve odluke donosite. Skoro svaka naša odluka u vezi je sa našim ličnim, a preko toga, na neki način, i sa nacionalnim identitetom. Mi živimo u vremenu u kome postoji svest o tome da ako uspete nekome čoveku da nametnete svoj način posmatranja sveta, vi ste ga osvojili bez oružja i rata. Zbog toga danas postoje toliko veliki pokušaji da jedna kultura nametne svoje vrednosti drugoj kulturi; zbog toga smo imali slučaj da se tokom rata bombarduje jedna nacionalna biblioteka, i da se tako izbriše deo kulturnog identiteta jednog naroda. Sve to je, zapravo, borba za uticaj iz koje kasnije proističu mnoge stvari, od kojih je jedna od najvažnijih profit. Zbog toga se treba čuvati i negovati svoju kulturu, svoju književnost i umetnost, i biti svestan svoje prošlosti, ali nikako ne zaboraviti ni budućnost. Jedino u vezi sa budućnošću sećanje na prošlost, na kulturu i na identitet imaju smisla..
Sa druge strane, skoro je jednako važno čitati dobru književnost drugih kultura napisanu na stranim jezicima. Na taj način se obogaćujemo, upoznajemo tuđe kulturne i nacionalne identitete, i takođe u sebe ugrađujemo ono što je dobro, kvalitetno i za divljenje iz svih ostalih kultura sveta. Na taj način čovek postaje celovitiji, kompletniji i sigurno srećniji u životu.
Šta je vas usmerilo ka studijama srpskog jezika i književnosti?
A: Završila sam prirodno-matematički smer gimnazije Josif Pančić u Bajinoj Bašti. Moji roditelji su očekivali da ću studirati medicinu ili tako nešto. Na kraju četvrte godine zvanično sam objavila da ću studirati književnost. I dan-danas taj postupak smatram svojim najrizičnijim životnim potezom. Između ostalog i zato što nisam imala ni dobrog ni podsticajnog profesora književnosti. Dakle, nije bila ta vrsta motivacije niti je postojalo neko pažnje vredno znanje. Ono što nikad ne propustim da ironično naglasim kada mi pitanje o izboru fakulteta biva postavljeno jeste da sam upisala književnost čvrsto rešena da nikad, ali nikad ne budem nastavnica. I ni dvadeset godina kasnije…
N: Kao da je književnost odabrala mene, a ne ja književnost. U prvom razredu osnovne škole dobili smo zadatak da napišemo pesmicu. Ja sam pesmu prepisao od jednog dečjeg pesnika koji nije bio toliko široko poznat. Učiteljica se toliko oduševila da me je sa tom pesmom vodila na televizije, u radio-emisije i na književne večeri. Ja sam poslušno čitao tuđu pesmu kao da je moja i brinuo se u sebi, što nikome, čak ni roditeljima, ne smem da kažem da sam prepisao tuđu pesmu, i da se kitim tuđim perjem. Onda sam odlučio, da bih izbegao bruku, da sam napišem nešto. Tako sam počeo da pišem. S vremenom, sve sam dublje ulazio u književnost, oduševljavao se tim fiktivnim svetom, koji je ponekad stvarniji i od stvarnosti koja nas okružuje, i uživao u genijalnim književnim umovima i njihovom stvaralaštvu. Na veliko iznenađenje otkrio sam da je književnost moj životni poziv, životna misija i polje u kome bezgranično uživam.
Kog nastavnika ili profesora i danas pamtite (po dobru)?
A: Kada je u pitanju srednja škola, pamtim svog nastavnika matematike, koji je bio izuzetno stručan i metodičan, ali hladan i distanciran. Mnogo više pamtim, cenim, poštujem i volim svoje fakultetske profesore: Novicu Petkovića, Tanju Petrović, Mila Lompara, Sretena Petrovića, mog mentora Radivoja Mikića i, pre i iznad svih, moje profesorke narodne književnosti Nadu Milošević Đorđević i Snežanu Samardžiju.
Na postdiplomskim studijama upisala sam, paralelno, i Letnju školu književne kritike i akademskog pisanja gde sam upoznala profesorku Tatjanu Rosić. Ona je na jedan sasvim poseban način usmerila moje dalje obrazovanje.
N: Mnoge svoje nastavnike pamtim po dobru. Zapravo, koga god pamtim, pamtim samo po dobru. Oni nastavnici, za koje sam u trenutku svog školovanja pomišljao da mi nisu saveznici i da rade protiv mene, ispostaviće se posle niza godina, da su mi činili velike životne usluge. Sve to mi je pomoglo da, kada sam došao sa druge strane katedre, budem svestan značaja i uticaja koje jedan nastavnik ima na svoje đake. Profesija nastavnika je jedan od najlepših poziva. Mogu reći da u srpskom obrazovanju rade mnogi genijalni, plemeniti i kvalitetni ljudi. Zapravo nastavnici su nam mnogo bolji od mnogih stvari u našoj zemlji, a verujem da su takvi bili u prošlosti. Oni koji su meni predavali, svakako jesu.
Zadajte domaći zadatak čitaocima našeg časopisa – koja dela iz školskog programa bi trebalo da pročitamo ponovo?
A: Slobodno sva! Jedno je čitati ih i razumeti u rasponu od četrnaest do osamnaest godina, a nešto sasvim drugo dvadeset godina kasnije.
N: To će ići malo teže. Da bi neko uradio domaći zadatak, ključna stvar je da ga inspirišete i pokrenete da to uradi svojevoljno. A ovde nemamo mnogo prostora za to.
Ipak, vašim čitaocima bih skrenuo pažnju na poeziju koja je u savremenom svetu potpuno zapostavljena, a koja je zapravo suština književnosti. U našem školskom programu imamo divne i velike pesnike svetskoga glasa. Dakle, čitajte Popu, Lalića, Miljkovića, Tagoru, Borhesa i pokrenite nekoliko različitih vrsta razmišljanja. Poezija nam nudi mogućnost da mislimo logički, asocijativno, kreativno, ali i da budimo u sebi i ono što je emotivno i intuitivno.
A koje biste delo preporučili za mesec maj?
A: Ako je lektira u pitanju, Ljudi govore Rastka Petrovića. Ne znam zašto volim to delo. Jednostavnost. Usmerenost na život i ljude. Španija. Putovanje. Ljubav. Birajte!
N: Ako je u pitanju školski program, onda ono što je predviđeno za maj. Ako govorimo uopšteno o književnim delima, preporučujem prozu Milorada Pavića, Čehovljeve ili priče Dina Bucatija, drame Dušana Kovačevića, ili možda Molitve na jezeru Nikolaja Velimirovića.
Pošto ste nam književna dela već preporučili, dajte nam još i neku preporuku za likovna, muzička i filmska ostvarenja kojima bismo mogli da ispunimo slobodno vreme.
A: Kada je slikarstvo u pitanju, volim Pola Klea i uvek me do srži prožmu i ispune Klimtove slike. Muzika – Coldplay – Adventure of a lifetime. Film – Gospodar prstenova (svi delovi) a ako niste odgledali Igru prestola – kad, ako ne sad!
N: Veoma je interesantno iskoristiti mogućnosti koje nam pruža savremena tehnologija. Osim dela, preporučujem da vaši čitaoci odgledaju intervjue sa piscima Danilom Kišem i Miloradom Pavićem; slikarom Ljubomirom Popovićem, ili sa književnikom Borislavom Mihajlovićem Mihizom.
Što se tiče slika, možete pogledati izuzetne i iznenađujuće slike Petra Lubarde i Leonida Šejke ili poslušati divnu muziku koju komponuje i svira Ludoviko Einaudi.
Ako govorimo o filmu, možete pogledati neko od kultnih ostvarenja Džima Džarmuša ili jedan od dva (ili oba) konkretna naslova, Život je lep Roberta Beninjija ili francuski film Nedodirljivi.
maj, 2020.
