Ana Marija Grbić, foto: Milena Goševski

U februarskom broju Ana Marija Grbić je rado pričala sa nama o svojim zbirkama pesama, pesničkoj grupi Argh, monografiji Idoli i poslednji dani, kao i o svojim hobijima i planovima za kurs kreativnog pisanja koji vodi. Čitajući ovaj intervju, uverićete se i sami koliko je draga i koliko drugačijosti je unela u svet književnosti i umetnosti.

Kada si počela da pišeš poeziju, a kada naslutila da se u tebi javlja prava pravcata pesnikinja?

Pisala sam oduvek poeziju, tj. pesme, neke crtice, sastave, dnevnike. Nije mi problem da kažem da sam pesnikinja, suludo mi je i da ne kažem, samo mislim da nisam dovoljno upoznala sebe da bih mogla da shvatim kada sam počela tako da se osećam ili da se jasno i nedvosmisleno odredim. Sigurno je da se osećam kao pesnik-kuvar-frizer-crtač-domaćica-domaćin-stolar-urednik i da je ta mešavina dala nešto što sam sada. To je verovatno ona najniža lestvica samosvesti na motivacionim posterima koje viđam na internetu.

Do sada su objavljene tri tvoje zbirke pesama, Da, ali nemoj da se plašiš; Venerini i ostali bregovi i Zemlja 2.0. Po čemu su one slične, a po čemu različite?

Ne umem baš da ih povežem. Postoji određeni optimizam koji sam sebe opravdava i ironija prema njemu. Postoji i stav da rečima može baš sve da se kaže i da smo mnogo manje komplikovani nego što od sebe očekujemo, a postoji i ljubav prema nekoj zamišljenoj osobi koja to čita. Eto, možda ta ljubav, to osećanje da će to neko sasvim sigurno razumeti i da će mu zbog toga biti drago ili teško ili oba.

foto: Dragana Kupernišanin

Ti si jedan od osnivača pesničke grupe Argh. Možeš li našim čitaocima da ispričaš šta je Argh, (mene je uvek zanimalo šta znači taj skup slova – da li je skraćenica ili neki uzvik neizdrža), koliko dugo postoji i stide li se mladi pesnici i pesnikinje da čitaju svoju poeziju javno?

Pre osam godina osnovali smo Argh u želji da i malo stidljivijim pesnicima pružimo priliku da nastupaju tako što nećemo imati klasičnu scenu već će pesnici moći da čitaju u jednoj prijateljskoj atmosferi, barskoj, sa pauzama za razgovor i alkohol. Čini mi se da je to urodilo plodom i da su neki pesnici, koji su možda ranije imali tremu, sada potpuno oslobođeni iste i da uživaju dok nastupaju. A „Argh”, to je samo jedan uzvik bunta protiv tišine.

Otkrij nam tajnu – na koji način se vrši odabir pesama za Argh, postoji li „caka” koja može da nam pomogne da naša pesma bude odabrana?

Argh tim oduvek radi na isti način. Nije bitno da li je neko poznati i priznati pesnik ili je osoba koja nikada nije pisala poeziju. Biografije se šalju isključivo da bi voditelj mogao da najavi učesnika, a pri odabiru se gledaju samo pesme, a ne njihovi autori.

Svedoci smo da postoji mnogo talentovanih neafirmisanih pesnika i pesnikinja. Neki imaju i sreću da objave zbirke. Možeš li da nam kažeš nešto o savremenoj književnoj sceni kada su u pitanju mladi pesnici i pesnikinje, upravo oni koji se javljaju da čitaju na Argh-u?

Argh postoji već toliko dugo da pesnici koji su po prvi put čitali svoje pesme imaju do sada i po tri zbirke poezije, što me čini veoma radosnom i znam da će se ta tradicija nastaviti. Ono što je najlepše jeste činjenica da pesnici moje generacije i dalje čitaju na Argh-u, a da se najmlađa pesnička generacija pojavljuje tako da sada na Argh-u možete čuti jednu prelepu mešavinu najrazličitijih pesničkih glasova i možete pratiti njihov razvoj.

Na proleće 2018. godine objavljena je knjiga Idoli i poslednji dani, monografija o Idolima koju si ti sastavila. Kako se javila strast prema njima i potreba da se napiše tako detaljna monografija?

To je usmena biografija benda, ja sam knjigu samo kontekstualizovala jer se nisam osetila pozvanom da govorim o vremenu u kome nisam živela, pevala, družila se i slično. Zato o tom vremenu govore isključivo članovi benda i ljudi koji su na neki način obeležili celu epohu. Mene je čudilo što neko pre mene nije to uradio, a kada sam shvatila da bih želela da imam tu knjigu, a da je nema, a da je bitna, rešila sam da se time pozabavim. Mislim da mnogi gaje istu količinu strasti prema ovom bendu kao i ja, a činjenica sa koliko su ljubavi ljudi dočekali ovu knjigu mi je to i potvrdilo. Ja volim taj bend. Volim ga oduvek, od Čokolade kada sam bila mala do Odbrane kada sam studirala. Pružio mi je alternativu. Posle toliko godina on i dalje mlađim generacijama pruža alternativu, a to je dovoljno neverovatno da bi se o tome priredila knjiga.

Oduševila sam se kada sam shvatila da to nije još jedna monografija o bendu koja se svodi na hronološko ređanje albuma uz navođenje poneke činjenice o članovima benda. Kako si došla na ideju da knjigu koncipiraš kao mozaik intervjua sa skoro svim ličnostima koje su odigrale neku ulogu u vreme postojanja benda i koliko je to, zapravo, bilo zahtevno?

Razgovarala sam sa toliko različitih ljudi koji se sada nalaze u nekim novim životnim pozicijama i sećaju se svoje mladosti. Preneli su mi ponešto od vremena koje sam propustila. Ne mogu da kažem koliko je bilo zahtevno zato što je bilo prelepo.

Koliko je trajao rad na monografiji i šta si osećala dok si je sastavljala? Verujem da si prošla kroz širok spektar osećanja. s obzirom na to da si se uhvatila u koštac sa ovako obimnim projektom.

Trajao je malo više od dve godine. Svakako to nije dugačak vremenski period za knjigu o jednom ovakvom bendu iako nameravam da se pozabavim i dopunjenim izdanjem. Ni u jednom trenutku nisam imala želju da napustim to što sam započela i sve je išlo poprilično lagano i sve je bilo poprilično zabavno.

Voliš da istakneš da knjigu nisi napisala, već sastavila ili priredila. U kojoj meri se u njoj oseća tvoj duh?

Onoliko koliko mora jer ne mogu, a ni ne želim da se odreknem svog pomalo pomerenog stila koji nije svojstven ovakvoj knjizi. Ali trudila sam se da pre svega ne budem komentator, da ne donosim nikakve vrednosne zaključke i da ne iznosim nekakve istine. Kada nešto ili nekoga voliš, dovoljno ti je da to posmatraš, pa je tako bilo i u ovom slučaju. Njihova sećanja su oformila ovu knjigu, ja sam samo bila dovoljno radoznala da ta sećanja ponovo probudim, da pitam i da se radujem odgovorima.

Ana Marija Grbić, foto: Igor Stanojević

Jako mi se dopada što koristiš mnogo različitih, često modernih, načina da promovišeš svoju poeziju i književnost uopšte. Na youtube-u možemo videti kratki poetski film o tvojoj zbirci Venerini i ostali bregovi i tizer za filmić o knjizi Zemlja 2.0. Ko je i kako došao na ideju za snimanje tih poetskih filmova o tvojim knjigama poezije?

Poetski filmovi daju jedan novi uvid u knjigu, ali su i delo samo za sebe. Zemlja 2.0 još uvek nije na internetu zato što ima svoj festivalski život koji je zaslužila prvenstveno režiserskim umećem. U ovom filmu sam se potpuno povukla i moj tekst su tumačili glumci i režiser i to je jedno divno iskustvo u kom tvoj tekst nastavlja da živi u jednom potpuno novom obliku i vrlo daleko od tebe.

Ne samo da pišeš pesme, već se baviš i ilustracijom svojih i tuđih pesama. Kako se uvuklo crtanje u tvoj svet obojen književnošću?

Dok pisanje ume da mi diše za vratom, sedi na kičmi i ponekada me dobrano maltretira, crtanje mi je uvek zadovoljstvo zato što nemam suštinsku potrebu za tim. Ceo moj slikarski hobi može da se shvati kao jedan beskonačan dudl koji neko crta dok priča npr. telefonom. Smiruje me, dopušta mi da budem ne-pesnik i silovito me vraća u detinjstvo.

Ispričaj nam nešto o kursu kreativnog pisanja koji vodiš. Možemo li da postanemo kreativniji i može li pisanje da se nauči?

Trenutno pripremam novi kurs kreativnog pisanja  jednog potpuno novog koncepta koji će i meni biti izazovan. Mislim da nije pravo pitanje da li pisanje može da se nauči. Na moja predavanja, bar do sada, dolazili su izuzetni mladi ljudi koji su imali potrebu da pišu, a kroz časove su možda otkrili da bi najviše voleli da pišu horor priče, ili aforizme, ili nešto što im, inače, nikada ne bi palo na pamet. Svi su ljudi kreativni, to im život omogućava, možda samo to.

Poslednje pitanje koje postavljamo svim sagovornicima – da li možeš čitaocima KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo, kojem bi trebalo da posvete pažnju?

Knjiga je definitivno Očevo mleko autora Marka Vignjevića zato što se retko sreće tako uzbudljiva rečenica, film Happy as Lazzaro zato što prevazilazi i život, ali i film, predstava Jami distrikt zato što prevazilazi svoju temu, muzička numera Rasta 1312 zato što u spotu demoliraju kola interventne, umetnik Radmila Vankoska, Nadja Brečević i Milena Goševski zato što se u hiperblicanju retko sretnu ovakvi autentični fotografski izrazi.

intervju vodila: Nevena Stajković

Leave a Reply

Your email address will not be published.