piše: Đurđa Đukić
Izvor fotografija: Sabolč Vaš, privatna arhiva
Živimo u svetu koji se guši od sopstvenog suficita. Staro biva zamenjeno novim pre nego što i dobije vremena da prodiše, dok društvo tretira prirodu kao potrošnu robu. Umetnost kritike savremenosti nije strana tema, međutim, čini se da je danas više nego ikad potrebna društvena svest radi stvaranja iste. Kako osmisliti svet u kome se prolaznost shvata zdravo za gotovo? Prosto – pronalaskom smisla u propadanju. Sabolč Vaš (Szabolcs Vass) umetnik je koji skulpture pretvara u ekološki dijalog između posmatrača i posmatranog. Koristeći tehničku naraciju oblikuje otpadne materijale u umetnička dela koja nisu samo estetski vredna, već pripovedaju i mnogo širu društvenu priču.
Poznatiji pod pseudonimom Đembelo (Djembello), Sabolč se pre svega bavi suprotnostima. „Moje istraživanje se zasniva na društvenim i antropološkim temama”, kaže. „U svom radu bavim se kontradikcijama između napretka i propadanja, raskoši i otpada, prirode i industrije, umetnosti i antiumetnosti – istražujući napetosti koje nastaju između ovih suprotstavljenih sila i na koji način oni mogu da se ujedine u jednom umetničkom delu. Pored umetnosti reciklaže, bavim se i digitalnom slikom, gde istražujem estetiku kiča i banalnosti. Interesuju me pitanja transhumanizma, identiteta i mogućih oblika budućih religija.”
Njegov umetnički identitet nastao je igrom slučaja, kada je stvarao svoju prvu imejl adresu. Tražio je jednostavno i pamtljivo ime, i upravo je to postao Đembelo. S vremenom, ova zanimljiva reč iskristalisala se u pseudonim i potpis – što je, priča nam, došlo prirodno. „Dok sam živeo u Bristolu u Engleskoj, gde je uobičajeno da umetnici stvaraju pod pseudonimima, poput Benksija, postalo mi je prirodno da nastupam kao Đembelo umesto pod punim imenom Sabolč Vaš”.
Ekološki osvešćene skulpture postale su njegov medijum davne 2018. godine, kada je zajedno sa prijateljima odlučio da se prijavi na mađarsko umetničko takmičenje. Tada se prvi put susreo sa gumom kao umetničkim materijalom. „Nas četvorica umetnika iz Vojvodine – Adrian Klajo, Valentin Varga, Robert Lak i ja – aplicirali smo na konkurs Trash Art Hungary, na kojem smo osvojili prvu nagradu […]. Pošto niko od nas nije imao prethodno iskustvo sa tim materijalom, istraživali smo različite izvore na internetu kako bismo pronašli način da započnemo rad. Guma se pokazala kao veoma nezahvalan materijal – teška je za obradu, a pri radu može biti i toksična. S vremenom sam ostao jedini koji je nastavio da razvija dijalog sa tim.”
Njegova povezanost sa gumom dolazi iz sećanja na godine provedene na studijama grafike. Tekstura gume podseća ga na linoleum i tehniku suvog žiga koji su obeležili mnoge njegove dane. „U početku sam radio isključivo sa automobilskim gumama, gradeći skulpture preklapanjem i povezivanjem njihovih segmenata”, priča Sabolč. „Kasnije sam postepeno prešao na biciklističke gume, koje su znatno fleksibilnije, lakše za obradu i pružaju mnogo veće mogućnosti za oblikovanje detalja i složenijih formi.”
Sabolč transformiše otpadne bezvredne materijale u skulpture od visoke estetske vrednosti. Njih meša sa industrijskim materijalima da bi proširio izražajne mogućnosti svojih skulptura. Ipak, kako kaže, vrlo je bitno da sam materijal prelaskom u elitni prostor ne izgubi svoju ekološku poruku. „Upravo taj kontrast između otpada i visoke umetnosti otvara prostor za promišljanje savremenog društva, potrošnje i odnosa prema prirodi.”
Većina njegovih skulptura nalazi se spolja, na svima dostupnim i vidljivim mestima, a iza toga postoji valjan razlog – društvena angažovanost. „Smatram da je javna skulptura oduvek bila politički angažovan medij. Zbog toga, moje intervencije u javnom prostoru, pored estetske funkcije, usmerene su ka podsticanju dijaloga o zaštiti životne sredine, rehabilitaciji narušenih prostora i odgovornijem odnosu prema prirodnim resursima. Verujem da transformativne društvene promene moraju biti reflektovane i u umetničkim narativima koji zagovaraju održivost.”
Po njemu, inovacija i talenat zauzimaju jednaka mesta u umetnosti, jedno radi angažovanja publike, a drugo radi kvalitetnog usmerenja stvaralačkog procesa. Pak, ovoj listi Sabolč dodaje i istrajnost, tvrdeći kako upravo posvećenost na duže staze ostvaruje umetničke ciljeve. „Umetnički proces doživljavam kao kontinuirano istraživanje i dijalog; što se dublje i duže promišlja određena tema, to se jasnije oblikuju ideja i njena formalna realizacija.” Stvaralački proces zavisi od veličine skulpture, ali i složenosti samog projekta. Planiranje katkad zauzima jednako vremena koliko i sama izvedba. „Smatram da što više planiram, sigurniji sam tokom izvođenja, a to me udaljava od distrakcija tokom samog procesa”, navodi Sabolč. „Naravno, neizbežni su trenuci spontanosti, koji su takođe veoma potrebni.”
Kada su u pitanju ozbiljnije narudžbine, uvek teži da se savetuje sa nekim iskusnim i uključi ga da bi zajedno preneli viziju u delo. S obzirom na to da je dizajner po struci, Sabolč je dosta naučio o skulpturi od akademskog vajara Stefana Preradovića, sa kojim je i stvorio nekoliko remek-dela, od kojih su tu i skulpture bizona i rvača. Jedan od njegovih glavnih ciljeva jeste podstrek društvenog dijaloga, pa tako ne čudi činjenica da je Sabolčev opus mahom nastao kroz zajedničke projekte ili konkurse u okviru festivala, umetničkih kolonija ili međunarodnih saradnji. Ipak, pored drugih umetnika, glavni akteri u konstrukciji koncepcije su i naivni posmatrači – publika. „Pošto često stvaram u javnom prostoru, publika se uključuje u kreativni proces i na taj način stiče osećaj pripadnosti i zajedničkog vlasništva nad nastalim delom. Moj cilj je da ovom izazovu pristupim kroz reciklažu i stvaranje zajednice u kojoj mogu da podelim svoje veštine i inspirišem nove stvaraoce sa sličnim vizijama”.
Sabolču su svi projekti podjednako dragoceni. Iako je svestan da postoje razlike između njegovih prvih i skorijih radova po stepenu usavršavanja i iskustva, ono što ga povezuje sa svakim od njih jesu nostalgija i privrženost. Svaki projekat predstavlja fazu razvoja i sa sobom nosi sećanja, a to je ono što je najvažnije.
Kao najskoriji projekat, Sabolč navodi nešto vrlo izazovno i kreativno – stvaranje predstave. Zajedno sa Borisom Kučovom iz Subotičkog pozorišta KDS, svoju modernu alhemiju pretočio je u još jedan medij, stvorivši umetničko delo koje diše i živi na sceni. „Prethodni projekat bio je režiranje predstave, gde sam sarađivao sa Borisom Kučovom, glumcem iz Subotičkog pozorišta KDS. Zajedno smo napravili monodramu, za koju sam pisao tekst i kreirao scenografiju u obliku dekonstrukcije mešalice sa anđelima, koja predstavlja zvučni top. Proces je bio veoma izuzetan jer sam istovremeno pisao, režirao i izrađivao scenografiju. Zbog toga sam morao da budem multidisciplinaran, što mi je veoma prijalo, i izuzetno sam uživao tokom saradnje. Od tada smo predstavu izveli deset puta, kako u Srbiji, tako i u inostranstvu”.
Za inspiraciju Sabolč navodi nekoliko izvora. Knjiga Mogućnost ostrva Mišela Uelbeka prikazala mu je naučni i antropološki pristup i otvorila prozor u nefikcijski žanr, gde je iskusio dela Hararija, Pinkera i drugih. Od umetnika posebno voli one koji se bave enformelom, umetnošću bez oblika koja odbacuje tradicionalne forme zarad nekonvencionalnih materijala poput gipsa, metala ili tkanine. Jedan od primera koje Sabolč navodi je Jožef Ač, vojvođanski slikar i likovni kritičar, poznat po svojim delima lirske apstrakcije i mešanja materija. Takođe, u domenu ekološke održivosti, veliki uzor mu je i Ede Šinković, savremeni umetnik apcikliranja i društvene kritike.
Ako ste avanturističkog duha i želite da obiđete Sabolčeva dela u divljini, vaš itinerar sastoji se iz Bristola i Kanjiže. U Bristolu nalaze se tri javne skulpture i dva murala, a u Kanjiži dve skulpture ispred Rvačke akademije u industrijskom kompleksu Doline. Naravno, virtuelnu turu njegovog stvaralaštva možete dobiti i na Instagram profilu @djembello.
Kroz koncept tehničke naracije, Sabolč Vaš uspeva da premosti jaz između elitnog umetničkog prostora i automobilskih guma, između vrednosti i bezvrednosti, između buđenja i pasivnosti svakodnevnog narativa. Njegov rad, bilo da su u pitanju monumentalne skulpture, digitalno slikarstvo ili teatarske eskapade, nije samo estetska intervencija, već poziv na kolektivnu ekološku odgovornost i promišljanje o svetu u kom se ideje bacaju zajedno sa kesama za đubre.
Dok se priprema za nove izazove na umetničkoj rezidenciji Disappearing Landscape u Slovačkoj, Sabolč nastavlja da redefiniše granice između industrije i prirode, dokazujući da se upravo u smislu o propadanju krije ključ za razumevanje održivije budućnosti. Za kraj, Sabolč nas ostavlja sa dirljivom životnom filozofijom. „Imam mnogo saveta, ali nemam recept za to kako ih primeniti – neka svako pronađe svoj sopstveni put. Nemojte se plašiti. Skupljajte smeće i uvedite igru u svoj život. Mentalna higijena je danas važnija nego ikada, jer smo svakodnevno izloženi različitim negativnim informacijama koje mogu da nagrizaju našu unutrašnju ravnotežu.
Često pokušavam da se udaljim i posmatram društvo i ljudsku prirodu iz šire perspektive. Primećujem kako se određeni obrasci stalno ponavljaju, kako ljudi stvaraju iste situacije i upadaju u iste apsurde. Upravo u tim ponavljanjima, kontradikcijama i banalnostima pronalazim nešto zanimljivo – ponekad čak i zabavno. Možda je upravo sposobnost da se nasmejemo sopstvenim obrascima jedan od načina da ih bolje razumemo”.
avgust, 2026.
