foto: Srđan Stanić

Boj ne bije svijetlo oružje, ali je poželjno da srce junaka osim hrabrošću bude zaštićeno i oštrim sečivom mača. Kao jedno od neodvojivih simbola junačkog identiteta, mač je hiljadama godina pratio svog gospodara, čuvajući ga, deleći pravdu, rešavajući konflikte, sejući smrt. Literatura, narodne pesme, bajke i kinematografija puni su primera poznatih mačeva čija imena danas vezujemo uz heroje kojima su služili. Koliko je pravilna izrada i upotrebna funkcija ovog predmeta važna (po život i smrt) mačevalaca posvedočio bi svako ko se ikada našao sa druge strane njegove garde. U novembru vas zato vodimo u Smederevo, u kovačku radionicu Željka Pantića u kojoj nastaju unikatni, bajkoviti, ali zbog toga ne manje ubojiti mačevi.

Kovač i mačevalac, Željko Pantić počeo je da se bavi izradom mačeva 2001. godine, a ta prva improvizovana radionica bila je smeštena na tavanu jedne kuće u Zemunu. Kako nije bilo pametno igrati se kovačkom vatrom na tavanu prostora u kojem živite, radionica je premeštena u pomoćne prostorije, a spletom životnih okolnosti 2011. je otputovala u Smederevo, gde se i danas nalazi. Danas, skoro dve decenije od prvih kovačkih poduhvata, pod Željkovim budnim okom i spretnom rukom nastaju različite vrste mačeva među kojima su i replike poznatih istorijskih ili filmskih predmeta. Svako sečivo nastalo u ovoj radionici napravljeno je sa ciljem da služi u borbi, što i jeste originalna funkcija mača. Funkcionalnost mača osnovna je potreba od koje se ne odustaje zarad estetike, mada se ne može reći da Željkovim mačevima manjka estetska nota.

foto: Srđan Stanić

Prilikom izrade garde i njene ornamentacije Željko ponekad sarađuje sa vajarima, ali uglavnom ceo mač izrađuje sam. Naručioci su mahom ljudi iz Beograda, ali porudžbine stižu iz svih delova zemlje, pa i regiona. Među naručiocima ima i dama. Želje naručioca stižu uglavnom u vidu skica, od onih koje nalikuju crtežu deteta predškolskog uzrasta do veoma ozbiljno razrađenih 3D modela.

Osim jednoručnih, dvoručnih, i jednoiporučnih mačeva, Željko se oprobao u kovanju najrazličitijih vrsta mačeva, sablji i bodeža. U razgovoru sa njim naučili smo imena nekih manje poznatih vrsta oružja, kao što je turska sablja zvana klč ili indijsko oružje zvano urumi, kao i to da je nemoguće (ili barem besmisleno zahtevno i skupo) napraviti floret u privatnoj kovačkoj radionici. „Floret je sportski mač te zbog prirode takmičenja mora da prođe niz provera. Testira se do tačke pucanja jer dobro izrađen floret uvek mora da pukne pod uglom od devedeset stepeni. Razlog tome je što ovako prelomljeno sečivo ima tup vrh koji će u najmanjoj mogućoj meri oštetiti zaštitnu opremu suprotnog mačevaoca. Ukoliko bi sečivo puklo pod drugim uglom šiljak bi probio opremu. Ako bi se tako nešto desilo kacigi protivnika, velika je verovatnoća da biste ga poslali u smrt.”

foto: Srđan Stanić

Prvi mač koji je Željko napravio uskoro slavi punoletstvo. Činjenica da je, kako to sam kaže, „dao sebe celog” u njegovu izradu čini ga primamljivim gotovo svima koji su imali prilike da ga vide. Zbog toga je ovaj mač prvenac, pun dobre energije svog tvorca i pozitivnih utisaka publike, ostvario svojevrsnu malu turneju: od svih komada oružja proizvedenih u radionici on je najčešće putovao van nje. Iznajmljivan je za najrazličitije vrste inaugurisanja, ali i za pesničke večeri! Kažu da je pero oštrije od mača, ali izgleda da pesnici ponekad vole da u ruci drže i pravo sečivo.

Željka smo pitali koliko traje izrada jednog mača. „Između pet dana i pet godina”, odgovorio nam je. Jedan od najvećih projekata, na kojem Željko radi već četiri i po godine je rekonstrukcija mača Dušana Silnog. Vreme je utrošeno u prikupljanju i izučavanju izvora i istorijske građe, ne samo o izgledu mača, već i o materijalu od kojeg je mogao biti napravljen. U toj potrazi veliku pomoć su mu pružila istraživanja istoričara Marka Aleksića koji se bavio istorijom mačeva na ovom području, a priča o mogućem materijalu njegove izrade je bajka za sebe.

Originalni damaskus izrađivan šest vekova (od ranog 13. do sredine 19. veka) po strogo čuvanoj tajnoj recepturi predstavljao je najkvalitetniju vrstu sečiva koje ste u tom trenutku mogli pronaći na teritoriji Bliskog istoka i Evrope. Njegova prepoznatljiva tekstura posledica je pažljivo kontrolisanog odnosa hemijskih supstanci, koje je i danas, uz svu modernu tehnologiju i dalje izazovno postići. Takođe, originalni damaskus čelik je jedini koji je tokom proizvodnje dovođen do potpuno tečnog stanja. Kako i uz pomoć koje tehnologije je bilo moguće dostići temperaturu koja je dovodila čelik do potpunog topljenja – još uvek je misterija. Ovako izrađeno oružje putovalo je velikim trgovačkim trasama od Bliskog istoka do Evrope, a kako je tokom perioda Dušanove vladavine jedna trećina trgovine između istoka i zapada obavljana preko teritorija njegovog carstva, vrlo je verovatno da je reprezentativni mač moćnog vladara bio izrađen od tog materijala. U trenutku kada istraživački rad bude gotov, Željko planira da izradu kopije Dušanovog mača izvede upravo u originalnom damaskus čeliku.

foto: Srđan Stanić

Originalni damaskus čelik bilo je potrebno kaliti najmanje šest puta. Kako je njegova prva uspešna rekonstrukcija obavljena tek 2004. godine, a originalna receptura odneta u zaborav kao najstrože čuvana tajna, njegova izrada je vekovima bila nepoznanica. No, danas, kada nam je proces izrade jasniji, konačno možemo da razumemo zašto se u srpskim epskim pesamama pominju mačevi kaljeni sedam puta. Ne, oni nisu nastajali kao hir kovača. Pesme su zapravo sve vreme baštinile delić tajne izrade kojoj je moderna tehnologija doskočila početkom dvehiljaditih.

foto: Milica Mihailović

Kada se danas pominje izrada sečiva od damaskus čelika, uglavnom se misli na modernu varijantu ovog materijala. Moderni damaskus je materijal koji se dobija mešavinom više vrsta čelika. U Srbiji trenutno postoje četiri majstora koja rade njim, a Željko je za sada jedini koji je uspeo da dovrši mač urađen od ovog materijala. To je ujedno i najnoviji mač izašao iz njegove radionice, a u pitanju je replika jednog od mačeva opisanih u serijalu knjiga Kosingas, autora Aleksandra Tešića. Naručilac je bio jedan mladić, ljubitelj ovog epsko-fantastičnog serijala, čiji je novi mač predstavljen i kao rekvizit na ovogodišnjem Sajmu knjiga, na štandu izdavača Strahor, pored knjiga kojima je inspirisan.

Zanimalo je nas je kako izgleda život manje slavnih mačeva nakon što napuste Željkovu radionicu. Neki od njih zauvek ostanu rekviziti na zidovima vlasnika, dok su neki, bogami, učestvovali u mnogim bitkama. Gotovo svi koji su u poslednjih petnaestak godina poželeli da se bave mačevanjem u Beogradu, počeli su od časova u školi mačevanja Sveti Đorđe (među njima je bila i moja malenkost). Ono što te davne 2009. godine, kada sam se upisala u ovu školu, nisam znala jeste da su dvoručni i jednoiporučni mačevi, kojima su se veliki dugokosi momci u majicama sa logoima metal bendova „makljali” po hodnicima osnovne škole Drinka Pavlović je to da su izrađeni upravo u Željkovoj radionici! I ne samo da su stoički izdražli deceniju i po konstantnih borbi, ovi mačevi su korišćeni od strane onih koji tek uče kako se oružjem barata, što samo dokazuje koliko su tvrdoglavo izdržljivi i kvalitetno izrađeni.

Kako se u radionici izražuju unikati, a Željko ima sluha za svačije potrebe i želje, vaša mašta ima punu slobodu da osmisli mač koji u potpunosti odgovara vašem ukusu i karakteru. Jedino je potrebno naoružati se strpljenjem, jer iz ove radionice ni jedno sečivo nije izašlo dok njegov autor nije bio potpuno zadovoljan svojim radom. Do tada pratite sajt radionice. En garde!

piše: MoonQueen

Leave a Reply

Your email address will not be published.