Ironija sudbine, simbolika ili pre neki marketing mag ili osoba iz montaže je tako htela da 1. avgusta 1981. godine u 00:01h prva pesma ikad emitovana na MTV-u bude Video killed the radio star. Od tog trenutka, kada je zvanično počeo da funkcioniše ovaj kanal, počinje istorija muzičkih spotova i ovog vida pop kulture koju i danas živimo. Visokobudžetni ili snimljeni bez dinara u džepu, animirani, jednostavni, maštoviti ili bizarni spotovi, nenametljivi ili dominantni u odnosu na pesmu, oni koji je prate i opisuju ili pričaju neku paralelnu priču; dela poznatih režisera, snimci nastupa ili kadrovi iz filmova – sve su to načini na koje reditelji žele da vizuelizuju pesmu. Mišljenje da je akcenat na video formi narušio kvalitet same muzike, kako kaže i gorenavedena pesma, pratilo je spotove od samog početka, a danas to možemo da čujemo i pročitamo svakodnevno na internetu. Ipak, među izvođačima postoje izuzeci koji žele da njihove sjajne pesme dobiju i adekvatan i čak izvanredan vizuelni oblik. Da li se onda spotovi, kao kratkometražni filmovi, mogu smatrati umetničkim delima? Neki da, dok ostali, verovatno većina njih, čak i kad su nastali iz čiste promo/komercijalne potrebe i iako uglavnom nemaju specijalnu umetničku vrednost, svakako pripadaju domenu savremene vizuelne kulture u kojoj bilo koje kratke video forme uzimaju primat. Narednih deset primera, ali i mnoštvo usputnih, pokušaće da ilustruju istoriju upečatljivih i specifičnih muzičkih spotova i da pokažu ako postoji nešto umetničko u njima.

Brajan de Palma, Dancing in the dark (Brus Springstin), 1984.

Poznati režiser, a krajnje jednostavan spot! Brajan de Palma, čije je verovatno najpoznatije ostvarenje film Scarface, opredelio se za Springstinov nastup u Minesoti 1984. godine. Snimali su dve večeri, a druge su zaista zabeležili nastup početka turneje Born in the U.S.A zbog čega sve i izgleda verodostojno, s tim što Bos ne svira gitaru od koje se obično ne razdvaja, već igra kako se samo osamdesetih igralo, a na sceni mu se pridružuje dvadesetogodišnja Kortni Koks. (Ok, jeste ona glumica, ali ne znam kako tad nije pala u nesvest, jer ja bih).   

Poznati režiseri koju su radili spotove su i Martin Skorseze (Majkl Džekson – Bad), Tim Barton (Kilers Here With Me), Sofija Kopola (Vajt strajpsI Just Dont Know What To Do With Myself), Gas Van San (Red hot čili pepersUnder the bridge), dok su Dejvid Finčer, Majkl Bej, Endi Morahan, Spajk Džouns (o kojima će kasnije biti više reči), kao i Mišel Gondri (Daft pankAround the world), Semjuel Bejer (NirvanaSmells Like Teen Spirit) i Mark Romanek (Najn inč nejlsThe Perfect Drug) neki od režisera koji su se nakon dugogodišnjeg iskustva, specijalizovali za spotove.

Moris Filips, Loverboy (Bili Oušn), 1984.

Ovo je verovatno bezazleno najbizarniji spot osamdesetih i kao takav može da bude definicija treša, iako sama pesma ima sjajan ritam i prosečno „ljubavni” tekst. ALI ova kombinacija Ratova zvezda, Beskrajne priče, Predatora i Gremlina nema nikakvih dodirnih tačaka sa pesmom. Klasična „niđe veze” režija osamdesetih, koja nam je nekako ipak prirasla za srce.

Kad se govori o bizarnim spotovima, a da sami izvođači već ne gaje taj imidž (poput Bjork ili Merlina Mensona), hitovi osamdesetih kao što su Total eclipse of the heart (Boni Tajler), Land of confusion (Fil Kolins) i Self control (Lora Brenigan) ne zaobilaze nijednu listu, iako nam danas izgledaju naivno, čak i smešno.

Stiv Baron, Money for nothing (Dajr strejts), 1985.

Kultni spot. Ne samo zbog toga što je bio prvi spot emitovan prilikom početka rada kanala MTV Europe 1987. godine, već i zbog toga što predstavlja jednu od prvih kompjuterskih animacija korišćenih u ove svrhe, kao i zbog samog sadržaja. Na početku spota, radnik ostaje zatečen muzikom koja dopire sa MTV-a i istorijskim snimkom puštanja ovog programa u etar šest godina ranije, toliko da biva uvučen u TV dok čujemo (ali ne vidimo) Stinga koji svojim prepoznatljivim glasom u pozadini peva I want my MTV, a potom i bubnjeve. Neonske boje, kao odlika decenije, obasjavaju gitaru i tada moderne trake, odeću i instrumente muzičara koje vidimo na njihovom nastupu. Za to vreme nezadovoljni fizikalci moraju da „instaliraju mikrotalasne, ispomeraju frižidere i baš te televizore u boji”, dok sa ekrana rok zvezde sa MTV-a dobijaju „novac ni za šta, a ženske za dž”. Ovog puta su te rok zvede bili Nopler i njegova ekipa, koga su jedva ubedili da snimi spot, jer je on bio jedan od onih koji je insistirao na muzici, a ne na promociji i vizuelnim efektima. Ironična pesma je zahvaljujući spotu (koji je 1986. dobio MTV nagradu za spot godine) ironično postala simbol nove muzičke epohe, iako sama pesma zbog toga naravno nikad nije izgubila na kvalitetu.

Još jedno fantastično animatorsko ostvarenje Stiva Barona bio je spot za pesmu Take on me grupe A-ha, urađen kao strip. Animacija je od osamdesetih pa do danas rado korišćena u spotovima a neki od primera su Sledgehammer (Piter Gejbrijel), Brohers in arms (Dajr strejts), Opposites atract (Pola Abdul), Do the evolution (Prl džem), One more time (Daft pank), Why does my heart feel so bad (Mobi), Move your feet (Džunior senior), Feel Good Inc. (Gorilaz), Right here right now (Fetboj slim), Do I wanna know (Artik mankiz), Young folks (Piter Bjorn i Džon), Up & up (Koldplej) i mnogi drugi.

Džulijan Dojl, Cloudbusting (Kejt Buš), 1985.

Kejt Buš je jedna od najkreativnijih i najtalentovanijih žena u muzici. Njeni spotovi iz osamdesetih, u čijoj je režiji i sama često učestvovala, pomalo su mračni, maštoviti, imaju filmsku priču i umetnički karakter, a uvek su u skladu sa njenim pesmama. Takođe su ih upotpunjavali uvek originalna koreografija i kostim, a neretko su inspirisani književnim delima. Baš u ovom spotu, ona kao dečak koji radi na kreiranju neobične mašine sa svojim ocem (koga ovde glumi poznati kanadski glumac Donald Saderland), iz njegovog sakoa vadi Knjigu snova psihoanalitičara Pitera Rajha, koja je i inspirisala Kejt da napiše ovu pesmu. Ljubav prema britanskoj književnosti oseća se i u pesmi Wuthering Heights za koju je snimila dve verzije spota, a njen talenat za ples se osim ovde, vidi i u spotovima za pesme Running Up That Hill, Rubberband Girl i The Red Shoes, dok spotovi za pesme Hounds Of Love i And So Is Love predstavljaju prave mini-filmove.

Spot kao lična ili imaginarna priča koja upotpunjuje pesmu bio je zastupljen i među drugim originalnim i talentovanim ženskim izvođačima iz osmadesetih od kojih treba najpre spomenuti Sindi Loper i njen spot za pesmu True Colors, dok je Madona bila simbol epohe kad su u pitanju scenski nastupi i spotovi (Like a Virgin, Like a Prayer) a to se nastavilo i tokom devedesetih (Express Yourself, Vogue). Spotove sa pričom provučene kroz neki njihov sopstveni stil ili one koji predstavljaju čist estetski doživljaj, imaju i zvezde današnjice poput Adel (Rolling In The Deep), Gven Stefani (Cool), Florens Velč (Shake It Out), Lane del Rej (Born To Die), Dženifer Lopez (I’m Into You) i Bijonse (Hold Up).

Kolin Čilvers, Smooth criminal (Majkl Džekson), 1988.

Verovatno najveća pop ikona ikad, Majkl Džekson, bio je poznat po svojim mini-film spotovima sa najoriginalnijom koreografijom, gomilom plesača i statista, poznatih učesnika i skupom produkcijom. Nijedna top lista spotova ne zaobilazi njegove hitove iz osamdesetih –Thriller režisera Džona Lendisa i Bad, već spomenuto Skorsezeovo delo (pokazatelj uspeha nekog dela je kad ono dobije i svoju parodiju, koju je u ovom slučaju izveo Vird Al Janković). Veliki broj Džeksonovih spotova našli su se na listi najskupljih spotova ikad, a u mnogima su se pojavile poznate ličnosti (najviše njih u spotu za pesmu Liberian girl). Ipak, ovaj spot treba izdvojiti ne samo zbog toga što refren postavlja pitanje značajno na tako mnogo nivoa: Ana, da li si okej? (što će me sigurno pitati i lektori i dizajneri kada dobiju ovaj tekst) već zbog čitave te gangsterske atmosfere tridesetih, kao i zbog kultne koreografije u kojoj dominiraju Džeksonov čuveni „hod po mesecu” (Moonwalk) i „antigravitacioni oslonac” (Anti-gravity lean), u spotu omogućen zahvaljujući „nevidljivim” žicama, a na nastupima uživo je tajna bila u specijalno izrađenim cipelama (ali to niste čuli od mene). Spot je i omaž Fredu Asteru i njegovom filmu The Band Wagon, ima četiri verzije (od kojih je ova originalna zapravo sastavni deo Džeksonovog filma Moonwalker), a osvojio je i nekoliko nagrada za najbolji spot.

Top 5 mesta na listi najskupljih spotova ikad zauzimaju spotovi Majkla Džeksona i Madone i to ovim redom (5. Black or White, 4. Bedtime Story, 3. Express Yourself, 2. Die Another Day iiiii 1. mesto Džekson sa sestrom mu Dženet i pesma Scream)

Dejvid Finčer, Freedom ’90 (Džordž Majkl), 1990.

Ako umetnost u spotovima postoji, onda mislim da je ovo pravo malo umetničko delo, prvenstveno zbog njegove simbolike, ali ono što je definitivno učinilo ovaj spot popularnim bile su ikonični top modeli devedesetih (ili je možda obrnuto, spot doprineo njihovoj popularnosti?). Pet muza Naomi Kembl, Linda Evanđelista, Tatjana Patic, Kristi Tarlington i Sindi Kraford, koje su se našle na naslovnoj fotografiji Voga za januar 1990. godine – remek-delu fotografa Pitera Lindberga, inspirisale su i Džordža Majkla i režisera Dejvida Finčera za novi spot. Spot je pun lične simbolike i tako genijalno uklopljen u pesmu u Finčerovom stilu (njegov opus je bogat muzičkim spotovima u kojima fotografija, kontrast svetlo-tamno/crno-belo i igre senki imaju značajnu ulogu). Zbog velikog pritiska medija i popularnosti tokom osamdesetih, Džordž prvenstveno nije želeo ni da snimi spot, ali je promenio mišljenje, samo što se u njemu on nije pojavio. Umesto njega u spotu se našlo deset prelepih devojaka i mladića (imena petorice manekena su Džon Pirson, Mario Sorenti, Skot Benoit, Todo Segala i Piter Formbi). Spot je aluzija na tu slavu, prvenstveno na spot Faith čija se tri simbola (džuboks sa početka, Džordžova gitara i kožna jakna) ovde zapale svaki put kad moćni hor zapeva Freedom. I sam naziv pesme je simboličan a dodatak „’90” pored lične simbolike, ukazuje i na istorijski kontekst u kom nastaje pesma. Devedesete su donele nove slobode, novu modu, nove političke promene (prvenstveno iz perspektive SAD-a), a savremenost se ogledala i u CD plejeru, disku i laseru sa početka novog spota koji su zamenili džuboks i ploče iz starog. Pored svog tog pritiska, i spot i pesma su verovatno i nagoveštaj Džordžove unutrašnje borbe po pitanju njegovog seksualnog opredeljenja koje će ozvaničiti tek nekoliko godina kasnije (iako će tom prilikom izjaviti da su stare pesme do tog trenutka bile posvećene ženama sa kojima je bio). Ali stihovi But today the way I play the game is not the same, no way/ Think I’m gonna get me some happy; There’s something deep inside of me/ There’s someone else I’ve got to be; Sometimes the clothes do not make the man i neki drugi u potpunosti odgovaraju njegovom stanju svesti, ali mogu da se odnose i na bilo koju drugu situaciju u životu svakog od nas što ovu pesmu i čini tako sjajnom.

Dve godine kasnije, sličan koncept (ali ako mene pitate neuporediv sa spotom Freedom) imao je i Džordžov spot za pesmu Too funky u kome se jedino Linda ponovo pojavila, uz osam manekenki potonje generacije i još par glumica. Još neke od pesama u čijim se spotovima pojavljuju prelepe manekenke su i Wicked Game (Kris Ajzak) sa Helen Kristensen, Slave to love (Brajan Feri) sa Kristin Bergstorm, Lorens Trejl i Marpesom Henink, Uptown girl (Bili Džoel) sa Kristi Brinkli (a u obradi grupe Westlife sa Klaudijom Šifer), In the Closet (Majkl Džekson) sa Naomi Kembl, Remember the Time (Majkl Džekson) sa Iman i I Just Dont Know What To Do With Myself (Vajt strajps) sa Kejt Mos.

Endi Morahan, November rain (Ganz end rouzis), 1992.

Još jedan spot sa pričom i sjajnom režijom, a kad smo već kod manekenki, tu je i prelepa Stefani Sejmur, tadašnja Rouzova devojka. Spot predstavlja njihovo navodno venčanje u crkvi sa naizmeničnim scenama koncertnog izvođenja ove pesme, Rouzovog nemirnog sna i njihovog zajedničkog i srećnog života, sve do njene smrti koja ilustruje stihove ‘Cause nothin’ lasts forever even cold November rain. Ta kiša na zabavi, kada počinje najdramatičniji muzički i vizuelni trenutak,  kvari i njihovu sreću. Kultni momenat spota je kada Sleš izlazi iz crkve sa venčanja i, snimljen iz vazduha, izvodi gitarski solo jer Everybody needs some time on their own. Ikonična je i venčanica koju nosi Stefani, a koja, kao i sve drugo, očigledno govori o visokom budžetu spota (trenutno se nalazi na 25. mestu najskupljih spotova ikad, dok je njihov spot za pesmu Estranged čak na 6. mestu). Smatra se da ova dva spota zajedno sa spotom za pesmu Don’t Cry čine Morahanovu trilogiju, a isti je slučaj i sa njegova tri spota za grupu Aerosmith u kojima glumi Ališa Silverston.

Majkl Bej, I’d do anything for love (but I won’t do that) (Mit loaf), 1993.

Lepotica i Zver dve godine nakon Diznijeve animacije, a neki kažu i Fantom iz opere. Koja god klasična priča sa lepoticom i čudovištem bila, ovaj spot je sjajna zamisao i u skladu je sa pesmom, a prate ga odlična režija, fotografija i posebno scenografija. Možda je najupečatljivija scena koja prethodi njihovom konačnom susretu, ona u kojoj glumica Dana Patrik sedeći na sofi lebdi u vazduhu i počinje da peva (između ostalog i Will you help get me right out of this Godforsaken town? što je slično songu Diznijeve Bel I want adventure in the great wide somewhere). Čist romantičarski eskapizam.

Spajk Džouns, Star 69/Weapon of Choice (Fetboj slim), 2000.

Spot. Strani. Tri reči. Kristofer Voken igra. Sve je rečeno, sve su nagrade pokupljene.

Sofi Miler, Make me like you (Gven Stefani), 2016.

Ima Gven bolje spotove, da, ali ovo je prvi spot u istoriji da je snimljen iz jednog poteza i to uživo na dodeli 58. Gremi nagrade. Kroz raznovrsnu scenografiju kružnog studija, Gven prolazi u istoj crnoj rolci i pantalonama, ali im povremeno nešto dodaje ili oduzima, tako da imamo utisak da ima mnoštvo odevnih kombinacija, i to potpuno u njenom stilu. Jedino na kraju izlazi iz podijuma u koralno crvenoj haljini i ostavlja nas da se čudimo kako je to izvela ako se kamera ni u jednom trenutku nije prekinula. Tajna je u njenoj dublerki. Naime, Gven na 3:04 izlazi sa scene, a njena dublerka uleće na rolšuama i pleše okrenuta leđima, da bi na kraju sa svojim plesnim partnerom pala, što je dalo Gven čitavih trinaest sekundi da se presvuče. Spot se trenutno nalazi na sedmom mestu na listi najskupljih spotova ikad, a režiserka Sofi Miler je jedna od najplodonosnijih žena reditelja od osamdesetih godina do danas.

Takozvanih One-shot spotova ili snimljenih iz jednog poteza, tako da se kamera ne prekida ima relativno dosta, ali je još više onih koji nas na njih podsećaju. One-shot spotovi su zaštitni znak pomenutog Mišela Gondrija, kao što je slučaj sa Come Into My World (Kajli Minog), ali su ih radili i drugi režiseri Unfinished Sympathy (Masiv atak), Brilliant Disguise (Brus Springstin), Wannabe (Spajs grls), dok je Bitter Sweet Symphony (Verv) jedan od spotova za koje se pogrešno misli da su snimljeni iz jednog poteza (valjda zbog toga što su one-shot spotovi uglavnom snimani na ulicama). A kad smo kod njih evo i takvih primera, nezavisno od tehnike snimanja: Streets of Philadephia (Brus Springstin), Anybody Seen My Baby (Roling stouns), Englishman in New York (Sting), Sometimes You Can’t Make It On Your Own (U2). Svi smo mi zamišljali da snimamo spot šetajući se po gradu. Valjda ima nečeg u tim repetativnim radnjama i u tome da se sve emocije iskažu hodajući bez cilja dok se pesma ne završi. Što kaže jedan komentar na Ju tjubu za spot Unfinished Sympathy: „Gledao sam ovo samo zbog toga da vidim da li će naleteti na onog lika iz Verva.”

piše: Ana Samardžić

3 thoughts on “Ako je video ubio radio zvezde, ima li u spotovima ičeg umetničkog?”

Leave a Reply

Your email address will not be published.