aesthetics for nobody
ilustracija: Aleksandar Lazar

piše: Marko Vesić

„Upravo u ovom trenutku kada je svet naizgled stao, kada su aerodromi, tržni centri, muzeji i sva druga mesta postali ne-mesta (ovde referiramo na Roberta Smitsona, umetnika koji se bavio land art-om) i kada se život više ne odigrava u javnom prostoru, virtuelna realnost se uspostavila kao dominantna i zapravo jedina stvarnost koju živimo. To nije ništa strašno i ništa novo. Međutim, ono što jeste, to je lažni medijski simulakrum stvarnosti koji se, nekritičkoj publici, nudi kao jedini, istinit i samorazumljiv” – početak je intervjua koji su za Remont galeriju dali autori ovog projekta. Šta je, zapravo, umetnost u doba izolacije?

U trenutnim okolnostima, umetnost nije moguće sprovesti i učiniti je vidljivom putem klasičnih kanala umetnosti, odnosno kroz složenu mrežu društvene infrastrukture koja stoji iza galerija, muzeja, nekih alternativnih prostora i njima sličnih mesta jer se niko, zapravo, neće pojaviti da u vanrednoj situaciji konzumira umetnost ili da napravi njenu postavku. Savremene umetničke prakse se, kao i one koje su već arhivirane, premeštaju u virtuelni prostor, te je veoma zanimljivo gledati kako širom sveta veliki broj institucija kulture otvara svoja vrata publici i nudi im besplatan materijal putem interneta. Ovde treba uvideti još jednu važnu dimenziju ovog poduhvata, a to je promocija i marketing, što nije nužno loše, ali – gde je on bio do sad? Sa druge strane, internet mrežom se služe i druge sfere društvenosti, poput politike, ekonomije i javnog informisanja i upravo tu nastaje problem.

ilustracija: Aleksandar Lazar

Da li mi zaista znamo šta se trenutno dešava u Italiji? Mnogi od vas će odgovoriti potvrdno – pobogu, pa mediji nas obaveštavaju o tome, oni vode računa o javnom informisanju. Međutim, ako krenemo tragom francuskog sociologa i filozofa Žana Bodrijara, možemo primetiti fundamentalnu slabost ove tvrdnje; mi ne učestvujemo u realnim događajima koji se trenutno odigravaju u Italiji, već svedočimo različitim medijskim projekcijama za koje se opredeljujemo. Osim toga, svaka medijska projekcija je ujedno i refleksija određenih privatnih stavova i ideologija koje zauzima ta medijska kuća, koji učestvuju u konstruisanju te slike, a u njihovom su interesu. Znajući sve ovo, sasvim je jasno da mi nikada i ne možemo saznati pravu Istinu, mi se samo možemo opredeliti za određenu medijsku sliku. Ključna tačka ove priče jeste trenutak kada shvatimo da smo, od kada smo se u potpunosti preselili u virtuelnu stvarnost, okruženi različitim politizovanim, iskrivljenim, veoma opasnim i lažnim, vešto konstruisanim pseudoinformacijama koje većina ljudi nekritički usvaja konzumirajući sadržaje masovnih medija. Kao što je ideja Instagrama stalno kruženje fotografija, a ne preispitivanje njene ontologije i posebnosti, tako je ideja masovnih medija protok sasvim površnih informacija koje se uspostavljaju kao neupite, tačne i koje ne treba preispitivati jer, pogledajte – upravo su stigle nove (breaking news). Dominantna linija otpora mora da deluje na istom nivou i prostoru, ali na dijametralno suprotan način. Otuđenost čoveka nije direktno prouzrokovana internet kulturom i virtuelnom stvarnošću, ona je rezultat nekritičkog posmatranja i poverenja koje ljudi imaju u medije koji su tu da za njih dobavljaju (čitajte: konstruišu) informacije koje će početi da žive život tih ljudi, one postaju temelji nove realnosti.

Aesthetics for nobady predstavlja antitezu svemu tome. Projekat je nastao sa ciljem da se hiperestetizovani prostor masovnih medija i neprestanog kruženja informacija deestetizuje i očisti (istim mehanizmom hiperestetizacije putem više društvenih mreža i komunikacionih kanala) od hegemone medijske slike i kontrole pod premisom tehnospiritualnosti postavljanjem različitih vizuelnih i konceptualnih sadržaja koji publici treba da omoguće estetski otklon od lažne medijske kulture i kritički osvrt na ono na čemu se ona fundamentalno zasniva i sprovodi – iako sasvim jasan, ovaj odgovor umetnika treba objasniti.

Ovi mladi umetnici žele da zaposednu internet prostor na niz različitih načina kao što su spamovanje ili sponzorisanje svog sadržaja na svim frekventnijim društvenim mrežama (Instagram, Fejsbuk, Tviter, Jutjub upravo pod nazivom aesthetics for nobody) kako bi, pre svega, sprečili ili makar smanjili broj informacija i objava koje dolaze od strane masovnih medija. Sve to je samo mehanizam koji služi povratku čoveka samom sebi odnosno sopstvenom vremenu i sopstvenom osećaju za estetiku sveta oko sebe, umetnosti i života uopšte putem tehnospiritualnosti. Umesto breaking news-a, skrolovanja i gubljenja vremena na traženje uzbudjenja na internetu, publika je u prilici da zastane i da se na kratko posveti njihovim sadržajima.

ilustracija: Aleksandar Lazar

Tehnospiritualnost je, najjednostavnije rečeno, umetnička praksa posredovanja određenog vida spiritualnosti (što ne znači religioznosti, već osećajnosti u duhovnom smislu) putem različitih tehnologija. Ideja ovih umetnika je da publika zastane i posmatra stilizovani prikaz mandale koja se okreće uz sasvim jednostavu spiritualnu muziku i jednostavne boje, što treba da omogući spajanje sa delom (uniting with piece) i beg od fluidnog, užurbanog i frenetičnog života. Jednostavnost zvuka i boja, veoma mirno okretanje mandale nasuprot potpuno drugačijem svetu interneta. Mandala je izgrađena od reči koje se menjaju i koje umetnici ističku kako bi publika razmišljala o njima; spread viral, aesthetics for nobody, consume wisely samo su neke od njih. Poslednji segment dela jeste pseudokod. On je zasnovan na osnovnim funkcijama programiranja i želi da simulira rad algoritama koji stoje iza virtuelne stvarnosti, algoritama koje ne vidimo, a koji određuju kako ćemo i šta videti. Kao što se često zamislimo i kažemo u sebi: „Ma, mora da postoji neka tajna sila koja vuče konce u našim životima čim se to i to tako desilo”, to isto možemo tvrditi i za algoritme koji konstruišu sve internet sadržaje. Sa druge strane, programerski kod je ispisan u određenom veštačkom jeziku (Java, C++, Python) koji je, inicijalno, demilitarizovan i depolitizovan. On ne može da vas pozove u rat, da vam da neko naređenje koje se tiče vašeg života ili ga dovodi u pitanje, te u tom smislu umetnici žele da ga koriste kao prostor ispisivanja kritičkog mišljenja i razmišljanja, kao i za uvođenje novih koncepata koje treba kritički promišljati i proživljavati.

Zanimljivo je da njihovo delo ne postoji u realnom, fizičkom obliku i ono je prisutno samo u virtuelnom formatu. Sa druge strane, ideje su ispisane tekstom, ali taj teks je takođe estetizovan, te se može doživeti na različite načine – zaista kao tekst i produkcija značenja, ali i kao estetski, odnosno čulni sadržaj.

Naravno, oni se ovde ne zaustavljaju. Aesthetics for nobody od vas zahteva aktivno učešće, ali šta ako postanu progresivniji i subverzivniji? Umetnost i aktivizam ne idu jedno bez drugog, rekla bi Marina Abramović. Šta će se desiti ako zakorače u polje neelektronskih medija i realni život koji postoji izvan ogromnih servera, tehnologije, struje i kablova i ako ih sretnemo na ulici u bilo kom obliku? Kako će tada drušvo reagovati na njih? Da li imaju pravo ili da li će im dozvoliti da sprovode svoju misao i kritiku na bilo kom radikalnijem planu kao globalnu kritiku društva, medija i mišljenja?

Izolacija će proći, ali problem ostaje. Da li ga možemo rešiti ili ipak sečemo Gordijev čvor?

maj, 2020.

Leave a Reply

Your email address will not be published.