piše: Ivana Pavićević
„To je goruća, lomeća stvar, ovaj svet, proždiruća, nesrećna stvar. A ipak…a ipak…a ipak.”
Filmom Nećeš biti sam reditelj Goran Stolevski iznedrio je lirsku kinematografsku narodnu priču. On zlokobnim, ali nadrealno slatkim filmom ponire duboko u vene uznemirujućih brutalnih bajki. Ova australijsko-britansko-srpska koprodukcija podseća na mračnu bajku, iliti folklor, kreiran u duhu beskompromisnog umetnika koji odbija da se povinuje spoljnim pritiscima. Vizuelno zanimljiv od samog početka, prikazan u uskim razmerama koje se otvaraju očaravajućim snimkom na otvorenom, film sadrži sanjalačke vizuelne prikaze, postignute i sanjivom naracijom lika koji preispituje velike teme o životu.
U priči smeštenoj u, i oko, jednog makedonskog sela u 19. veku, majka moli vešticu Mariju da poštedi život njene bebe Nevene, obećavajući joj da će je, kada napuni 16 godina, veštici dati. Prastari smrtni dah se slaže i dolazi da preuzme Nevenu mnogo meseci kasnije. Za to vreme, očajna majka pred selom glumi gubitak kćerke pod izgovorom da je veštica uzela njeno dete, dok krije bebu u pećini, svetom mestu za koje veruje da će biti bezbedno. Dete raste divlje, uplašeno ali radoznalo, sve dok je jednog dana veštica ne pronađe i odvede, taman kada je neprirodna izolovanost podstakla Nevenu da razmišlja kao divlja životinja.
Nevena, ne znajući ništa o tome šta znači biti čovek u svetu, potpuno nov, kao pri samom ulasku u život, ne može da govori, ali pripoveda svoja osećanja zagonetnim glasom koji deluje bizarno dobro kroz banalna pitanja novorođenčeta sa 16 godina: da li su vrapci zmije? Jesu li žene ose? Glasom punim žudnje i duboke melanholije. Veštica Nevenu zapljune, što u svetu filma predstavlja konverziju, koju je moguće dati samo jednom u životu veštice, čineći i dete besmrtnim i sposobnim da menja tela kada sretne nekoga koga želi da nastani. Marija je uči da bude veštica, primerice da se hrani krvlju živih bića i tom sposobnošću menja oblik, što je izuzetno nasilan i krvav proces.
Ali devojka odbija da živi kao veštica iako je Marija upozorava da se ne meša sa ljudima. „Ovaj eksperiment se neće dobro završiti”, kaže ona, „i rastrgnuće te u komadiće”. Međutim, kada Nevena poprimi ljudski lik i iskusi skroman seljački život, gaji bašte i služi čorbe i druga jela, dolazimo do zaključka da ona želi da bude nešto drugo. Da oseća i pripada. To je spretna i uzbudljiva taština koja doživljava uspone i padove života kroz različite ljude.
I tako počinje fascinantno putovanje – život u telima drugih. To je takođe trenutak preokreta filma iz uobičajenog žanra folklora u jednu mnogo važniju i veću temu, kojoj se, iako ostaje u formi narodne crne bajke, može sada pridodati i drama. Stolevski pronalazi genijalanu podlogu za duboka zapažanja o polu i biću, jer Nevena, da bi preživela, počinje da menja svoj put kroz različite ljude. Nevenina užasna nova sposobnost postaje sredstvo za opojno, humanističko razmišljanje. Sada može dodirnuti, videti i osetiti kao i čovek, a ta otkrića imaju posledice. Ona se tetura kroz civilizovan život preplavljena osećajem otkrića, a Stolevski nas blisko povezuje sa onim što zvuči i izgleda kao novorođena ličnost bez koncepta ljudske interakcije, gurnuta u snažan život, ali čije širom otvorene oči otkrivaju čudo nekome ko prvi put doživljava svet kroz svu travu, lišće, nebo i vodu, snimljenu prevrnutim kamerama. Dok se kreće u ovom otkriću zvanom život, ona pokušava da nauči ljudske puteve, uzimajući druge oblike.
Za zamenu tela Stolevski koristi sjajnu međunarodnu glumačku ekipu – od zlostavljane mlade majke (Numi Rapos), preko zgodnog mladića (Karlot Kota), do mlade devojke po imenu Biljana (Anastasija Karanović i Alis Englert, kao odrasla osoba) u kojoj svi dele učenje čuda i fizičku nespretnost uz neverovatan podvig kolektivne i dosledne glume.
Doživljavanje života kao muškarac pruža prosvetljujuću lekciju, njegovo (za muškarce) neprikladno ponašanje koje ismevaju ili krivljenje žena za sva zla, dok seks treba da bude ugodan i kontrolisan. Kao žena, život se više zasniva na trpljenju nasilja, pokoravanju i načinu na koji su žene tada bile manipulisane i seksualizovane. Ali film nije ogreznut u ugnjetavajućoj tami. To je priča o rastućoj snazi i nepokolebljivoj izdržljivosti i o tome kako pronaći radost u životu za koji bi vam mnogi mogli reći da je nema, dok slušamo ogoljen govor nekoga ko smišlja kako da bude radostan uz strahopoštovanje prema prirodi, dok ga opterećuje rastuće razočaranje u čovečanstvo. Nevena dolazi do zaključka da je bol života nekako blisko nastanjen uz uzvišenost.
Suštinski deo straha u ovom filmu (jer horor kao žanr stoji u opisu) dolazi od toga što neko, ili nešto, ne može da pobegne od toga ko je ili šta je postao. Stolevski genijalno stvara svojevrsnu kosmičku distancu, odvajajući svoju perspektivu od ograničenja tela, pola, pa čak i vrste (jer Nevena u nekom trenutku ulazi i u telo psa), da bi odao utisak širine – sve do drugog duhovnog carstva. On, dakle, podvlači da nije samo rod, samo pol, pa ni samo duhovna glad ono što je u nama, već sve to sadržano i zahvaćeno u daru (i prokletstvu) telesne svesti. Naša svest o sebi i drugima jeste ono što može, i tako često bude, iskorišćeno za strašne ozlede koje nanosimo jedni drugima. Ali da to prokletstvo (i dar) isto može biti motor najdublje empatije i vitalne povezanosti.
Kraj filma, koji se elegantno vraća na početak, čini da se osećate kao da ste se zaglavili u neprekidnom ponavljanju, predodređenom da ponovi istoriju neuspeha i žaljenja, ali i radosti i ekstaze. Rezultat postaje iznenađujuće duboka refleksija o tome šta znači biti čovek. To najzad služi kao teza za ovaj projekat, kontemplacija samog života kroz folklor, poprskana elementima horora. Za sve užasne stvari koje likovi u ovom filmu podnose, tu je ono a ipak, ono što odzvanja u umu gledaoca, a što kroz narativ čujemo beskrajno mnogo puta. Život je krvav, i tragičan, i često užasan, a ipak, može biti i duboko lep, na najjednostavnije načine. Nećeš biti sam je apsolutno prikladan naslov, kao suptilno saosećanje. Ovo je veliki svet i zato nećete biti sami.
novembar, 2023.