Kristina Milosavljević (Kikica Borovnica) rođena je 1997. godine u Smederevu, gde je završila gimnaziju, a zatim upisala Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju u Beogradu. Objavila je pesme u pančevačkim Rukopisima 41 i na portalu www.astronaut.ba. Dobila je nagradu za poeziju Smederevski Orfej 2018. godine u Smederevu. Jedna je od organizatorki poetskih večeri Mladi i zeleni. Od prve zbirke, Piši kad stigneš, očekuje da pruži bar delić utehe i podrške svim rukama koje otvaraju i čuvaju njene korice.
Vidim tvoju poeziju kao ličnu, intimnu, ogoljenu. Imaš li strah da tako ranjiva stupiš na kritičku scenu?
Što se kritičke scene tiče, nije da neko piše kritike. Nije da neko čita poeziju uopšte!
Dobro, dosta šale na taj račun, na poetskim večerima ume da bude neprijatno, ali nikada ne posumnjam u svoje pesme. Posumnjala bih ukoliko bi takva vrsta kritike došla od nekoga čije mišljenje vrednujem. Mene sve pogađa, ali me ne obeshrabruje. Mislim da je to bitno. Nije da zbog takvih komentara manje vrednujem svoj rad. Ali moguće je da zbog toga izbegavam javne nastupe.
Kada si počela da pišeš?
Krajem 2017. godine. Tog leta sam napisala pet pesama, a onda sam naišla na konkurs za tromesečnu pesničku radionicu pod nazivom Anonimni pesnici, Ognjenke Lakićević. Sećam se da sam mogla da pošaljem do pet pesama, ja sam rešila da dajem sve! Tada je sve počelo. Nakon te radionice koja se održavala u Domu omladine, išla sam na još dve Oljine, u Topolskoj 18.
U kakvom si odnosu bila sa poezijom pre nego što si napisala svoju prvu pesmu?
Nije to bio neki odnos. Da citiram razrednu iz srednje škole koju sam skoro srela:„Pa, otkud sve to, Kiki, sećaš se, ti u srednjoj, ni Miljković, ni Dis, ni Rakić, ma spavala si na tim časovima!” Ali kada gledam iz ove perspektive, razumem da meni takav jezik nije bio blizak. Tog leta 2017., kada sam prvi put napisala pesmu, družila sam se sa momkom koji je takođe pisao. Sećam se, uvek je imao notes koji je nosio sa sobom i često mi je čitao ono o čemu bi pisao. Njegova poezija je bila ta koja je uticala na mene, ne poezija nekog poznatog pesnika. On je imao puno referenci na knjige koje je čitao, voleo je i taj naučni momenat. Sve je tu bilo jako smisleno, pametno. Od njega sam saznala da se na pesme koje pišeš, vraćaš s ciljem da ih poboljšaš. Do tog momenta, mislila sam da kada se nešto napiše, nema vraćanja.
Koja doza samopouzdanja je potrebna da bi pisala i u kojoj meri ga ti imaš?
Nikada nisam imala previše samopouzdanja, ali kada je poezija u pitanju, nikad nisam imala neki strah, što je malo kontradiktorno. Nisam mozgala previše kako će drugi to prihvatiti, a opet, nije da mi mišljenje drugih o mom radu nije bitno. Ništa nije bilo sputavajuće, to hoću da kažem. Straha, pretpostavljam, nije bilo zbog ljudi kojima sam okružena. Zvonko Karanović, Ognjenka Lakićević, moji prijatelji. Svi oni čije mišljenje cenim, bili su sigurni u mene.
Kada porediš svoje pisanje na početku i ovo sada, šta je to što se promenilo?
Vremenski gledano, ne pišem toliko dugo, tako da nije bilo vremena da se nešto drastično promeni. Što se motiva tiče, to je većinom osvrt na detinjstvo, ljubavna poezija. Odmah sam počela sa temama koje su intimne, lične i koje nosim u sebi. Kasnije sam shvatila da kroz pisanje o porodičnim, ljubavnim ili prijateljskim odnosima, ja te odnose sebi pojašnjavam. Posmatrajući sa tehničke strane, napredovala sam puno. Lakše prepoznajem i izbegavam opšta mesta, trudim se da menjam već upotrebljene slike i slične stvari. I dalje grešim, samo što to sada brže prepoznam.
Koliko su Ognjenka i način na koji ona radi uticali na tebe?
Na radionici je najvažnije imati poriv za pisanjem. Imati sopstveni stil je takođe jako dobro, ali potrebna je i svest da nešto može da bude bolje. Ništa ne bi trebalo da se doživi kao napad, niti kao da Olja želi da menja bilo šta u tebi, već da je poezija jedan zanat, koji se uči kao i svaki drugi. Gledaš na to kao na dobrobit pesme. Pesma je ta koja će zbog toga biti bolja. Nema ega u poeziji. Da nije bilo Olje i tih radionica, verovatno ne bi bilo ni ove moje zbirke. Sve je pokrenula onda kada ja nisam znala šta sa tim. Obe puno toga povezujemo sa muzikom. Sve je jako toplo, melanholično. Obe u ranjivosti vidimo hrabrost. Meni je bila preko potrebna takva osoba u životu.
Put od prve pesme do nastanka zbirke? Kako je bilo oko srca, unutar tebe, a kako su tekle spoljne okolnosti? Ko je bio oslonac na tom putu?
Oslonac, naravno, Olja i radioničari, potom Zvonko. On je divan čovek, toliko veruje u poeziju. Stalno nas podseća da verujemo u svoje pesme i kako je najvažnije da krajnji produkt bude dobra pesma iza koje možemo da stanemo. Ona će onda lako pronaći svoj put, opstaće.
Sa radionicama je sve krenulo. One su bile nedeljom, pa se to pretvaralo u iščekivanje da svi drugi dani što pre prođu. Mnogo sam pisala na početku, dve do tri pesme sedmično. Hvatala sam sebe kako gledam kroz prozor i drugačije vidim svet. Mislila sam da je to neko novo stanje, da se više nikada neću vratiti na staro. Zaista sam počela da vidim lepotu u svemu. Krenulo je kao neka bajka. Među ljudima se ostvarilo prelepo zajedništvo. Poput one ekipe koju si hteo u osnovnoj i srednjoj, a koju si dobio tek tada.
Kako se odnosiš prema svojoj, a kako prema tuđoj poeziji? Jesi li manje ili više kritična prema svojim pesmama?
Kada mi se nešto tuđe svidi, teško da mogu da posmatram objektivno. Ili umrem zbog pesme ili ne. Ako ne umrem, onda sam ravnodušna. Često u toj ravnodušnosti prepoznam ono što ne valja, ali nađem isto i u svojim pesmama. Volim da puštam pesme da odstoje par dana. Onda im se vraćam, da vidim jesu li nastale kao rezultat burne emocije. Ukoliko jesu, pokušavam da izvučem nešto kvalitetno iz njih. Ne može biti strava sve što napišem, nešto samo odbacim. Uzmem eventualno neki stih, ali nije kao da ću da pristanem da se vraćam samo da bi svaka pesma bila dobra. Mislim da je to i nemoguće. I ne puštam da ti pokušaji traju predugo. Treba znati staviti tačku. Dok sam sa Zvonkom Karanovićem uređivala pesme za zbirku, dosta sam naučila o tome, jer smo se na zbirku vraćali šest puta. Pri samom kraju je krenulo mučno preanaliziranje i preispitivanje, ali na kraju shvatiš da je sve moralo tako da bude i slažem se sa Zvonkom. To trunje je moralo da se počisti odatle. Ispljuneš nešto sirovo, svoje, ali sa svešću da ćeš morati da ga prerađuješ.
Kikice, vizualizuj mi poeziju. Da je osoba, kako bi izgledala?
Jao, to je baš zanimljivo pitanje. Zamišljam poeziju kao nekog kauboja. Volim i njih i filmove tog tipa. Zamisli: trčanje, čizme, konji i borba za slobodu i pravdu. Takva poezija treba da bude. Neustrašiva u borbi za dobro. Samo što u poeziji smeš da ubijaš jedino rečima. Nalazim paralelu između poezije koju volim i te kaubojske atmosfere. Zalazak sunca, vetar i sloboda, samoća i melanholija.
U kakvom ste odnosu poezija i ti? Da li je doživljavaš kao mamu, psihoterapeuta, prijatelja?
Ne kao mamu! Kroz pisanje sebi pojašnjavam mnoge odnose i sve što mi se dešava. Zato bih pre rekla kao psihoterapeuta ili prijatelja. I dodala bih da, kao što je pisanje vrsta terapije za mene, verujem da poezija može da bude terapija i nekome ko je čita.
Da li najpre pišeš sa ciljem da tvoja poezija služi drugima ili je ona više potrebna tebi, u vidu nekog emotivnog pražnjenja.
Na početku je to samo moja potreba. Ali kada dođem do finalnog sloja, onda razmišljam o drugima. Najpre zato što su teme univerzalne i zato mislim da mnogi mogu da se poistovete. Meni je potrebno da moje pesme budu nešto lično i intimno, vrsta ispovedanja i analiziranja, a drugima je potrebno da budu jasne. Takva i treba da bude dobra pesma. Jasna. Dok sama tema ne mora nužno da bude univerzalna u tolikoj meri da se svi sa njom poistovećuju.
Kako izgleda tvoje bavljenje poezijom za nekih pet godina?
Volela bih još jednu zbirku poezije. Ne moram da čekam pet godina. Dovoljne su dve ili tri. Želim da istrajem u tome. Da nađem sponu između ljubavi prema poeziji, muzici, filmu i onome što studiram. Volela bih da i dalje traju naše večeri poezije. Da budu i veće. Da napravimo zajedničku zbirku anonimnih pesnika. Sve što se i sada dešava, samo u većim razmerama.
Sada jedno često pitanje: šta poručuješ osobi koja piše, a nema toliko samopozdanja?
Uvek isto pitanje i uvek isti odgovor. Samo, zaista se svede na: veruj u sebe i u svoje pesme. I prepoznaj kvalitet u tuđoj poeziji kako bi mogao da poboljšaš svoju. Radionice su sjajne. Nađi neke radionice! Odvoj sebe od svojih pesama i pusti one čije je mišljenje validno da govore, da ti pomognu. Ne budi egomanijak.
Koliko godina ima tvoja poezija?
Jao, pa to je beba poezija. Tek je prohodala!
Kada kreće tvoj stvaralački proces? U trenutku nadahnuća ili postoji disciplina i određeno vreme u toku nedelje koje posvećuješ pisanju?
Oduvek je bio mešavina nadahnuća i discipline. Često nisam nadahnuta, ali imam samo osećaj i tada samo sednem i čekam da dođe. Ili ne. Onda ostavim olovku. Dobro je vežbati opisivanje kada ti se ne piše. Ali ne namećem sebi obavezu da pišem svakodnevno. To valjda rade ljudi koji pišu romane. Poete smeju da budu pomalo lenje.
Šta je Zeleni kačket? Zašto ljudi treba da ga slušaju?
Maša, Kikina drugarica:„Zato što Kiki sluša jako lepu muziku i tamo možete čuti puno toga!”
Kiki: U septembru prošle godine smo ga pokrenuli. To su zapravo snimljeni neformalni razgovori, naravno, malo angažovaniji, sa više fokusa. Iz emisije u emisiju menjamo temu, okolnosti i osobe sa kojima pričamo. Zeleni kačket je super prostor gde dajemo svoje uvide na različite teme , uz pratnju muzičkih blokova. Prva emisija je bila jako atmosferična. Bilo je leto, to je bila i tema. Potom ekologija, anksioznost, film, dva intervjua.
Poslednje pitanje koje postavljamo svim sagovornicima – da li možeš čitaocima KUŠ!–a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo, kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Mogu da preporučim Damira Karakaša, hrvatskog pisca, njega sam poslednjeg čitala. Romani mu se zovu Sjećanje šume i Sjajno mesto za nesreću. Ne znam smem li da otkrivam previše detalja, ukoliko da, u romanu Sjećanje šume pisac se vraća u detinjstvo i na jako neobičan način razrađuje odnos sa ocem. Iako mnogi koji pišu imaju taj momenat kada se kroz svoje stvaralaštvo osvrću na detinjstvo, te je to neki kliše, on to radi na jako poetičan način. Njegovi romani su takvi, inspirišu me često više od poezije jer ima više slika, više sadržine, samim tim više navode na razmišljanje. Što se poezije tiče, to bi bila Eva Zonenberg i Poljak E.T. Dicki. Kada je film u pitanju, zaobišla bih klasike, pa ću zato preporučiti jedan noviji, zove se Booksmart. Kao i kod Karakeša, tema je dosta obrađivana, reč je o kraju srednje, ali kao i roman, odrađena je na tako dobar način, jako pametno i zabavno, bez potrebe za ulepšavanjem tih bitnih momenata. Scene su jako realne, jako intimne, vidi se ta dečja nespretnost, pogotovu u ljubavnim odnosima. Filmski reditelj bio bi Francuz Erik Romer. A muzika, huh! American dream od LCD Soundsystem i Just for a day Slowdive. To su mi letnji albumi.
Postoji li neka veza svega navedenog?
Zapravo, da. Sve je melanholično, intimno, dirljivo i promišljeno. I gledanje, odnosno slušanje svega navedenog nije samo potreba da ti vreme prođe, već osećaš prisustvo. Kao kada nemaš osobu, ali imaš muziku, imaš tekstove i filmove. Živo je i stvarno.
intervju vodila: Irena Radovanović
