ilustracija: Ljiljana Đajić

U nekoj zemlji rascvetalih trešanja, modrih šljiva i plodnih njiva, u zemlji šajkača i opanaka, jeleka i marama, zemlji pitomih hajduka uvijenih brkova, na onom mestu gde teku mnoge reke, ali je samo jedna Gruža, rodio se Dobrica Erić – „Orfej Šumadije”.

Ko bi znao za Donju Crnuću da nije bilo Dobrice? Da li je Gružu iko mogao bolje da opeva od ovog pesnika? Erićeva celokupna poezija jeste oda Šumadiji, onoj Šumadiji koja je Srbe oslobodila od Turaka, spasila od Bugara, povratila Kosovo i odbranila se od Nemaca. Dobrica je pesnik koji je pevao o  Šumadiji i za Šumadiju, veličao pripitomljene gorštake i njihove žene, pisao o ljubavi kakva se samo tamo rađa. Narodni pesnik je o devojkama iz Gruže pevao: „Devojke iz Gruže lepe su ko ruže/ One nose, nano, jelek i opanke/ Lepe li su, nano, Gružanke seljanke”. Te su devojke inspirisale mnoge pesnike, a među njima i Dobricu Erića koji je Gružanke opevao pevajući o svojoj Gruži. Pokraj nje je on naučio prva slova, napisao prve pesme, prvi put voleo i tugovao; u Gruži su rasle najlepše šljive, cvetalo najmirisnije cveće i sijalo najsvetlije sunce. Upravo je tako i pevao o njoj: „Svake noći budan sanjam, s neba ptica krije tajnu. Razboleh se pod trešnjama od lepote zavičajne”.

Drugujući sa seljakom iz Mrčajevaca, Obrenom Pjevovićem, još jednim zaljubljenikom u Šumadiju, Dobrica Erić je ostao upamćen i kao tekstopisac nekih od najlepših narodnih pesama, popularnih dvojki. Među njima prvo mesto u popularnosti, bez premca, zauzima prva pesma koju je snimio Miroslav Ilić Devojka iz grada (1972), prava srpska balada u kojoj pesnik opisuje svoje muke zbog ljubavi prema ženi drugačijoj od onih kakve se rađaju u njegovom kraju, zato peva „Zalud uzdah iz grudi pastirke, zalud suze moje stare majke”.

Pored pomenute pesme zajedno su stvorili i Razboleh se pod trešnjama (otpevao Miroslav Ilić, 1973), Ranjeno je srce moje (Dobrivoje Topalović, 1982) i Bluzo moja satkana od cveća (Lepa Lukić, 1982). Pesme Pjevovića i Erića su „pesme sa poreklom”, kako ih naziva Miroslav Ilić, u njima je jasno mesto nastanka, dok je vreme neodređeno, neuhvatljivo, događaji se odvijaju bilo kada ili svagda. Ljubav šumadijskog seljaka prema dragoj prožeta je ljubavlju prema zemlji, rodnom selu i kući, ljubavlju prema pticama, livadama i cveću; kada pati, on peva: „Svaki slavuj već zna moju tugu urezanu u koru drveća – zauvek”. Šumadijski seljak ne jadikuje, ne viče i ne prekoreva, on tuži i oplakuje.

Dok su momci hajduci čezuli i pevali o devojkama, devojke su, čekajući, tkale, tako Erić u stihovima kazuje „muke mlade Šumadinke”:

Bluzo, moja tugo, satkana od cveća

Već si mi se malo okratila

Tkala sam te tri duga proleća

Svaku žicu željom pozlatila

….

…u snovima svate darivala

Svog devera i staroga svata.

Konačno, stihovi Dobrice Erića su pevani i pevaće se, njihov značaj nije u našem vremenu, oni su nastajali u ime prošlih, sadašnjih i budućih vremena, njihov je sadržaj bezvremen, a vrednost nemerljiva.

Tekst ćemo ovog puta završiti rečima pesnika o pesmama i „pesnikovanju”: „Ja sam uvek išao pomalo u raskoraku sa stvarnošću, a pogotovu danas. I pesme su sada u novom veku, kao i lepota umetnosti uopšte, u raskoraku sa zdravim razumom i u dosluhu sa nevremenom, pa se sve češće pitam da li se vredi još boriti lepim rečima i mislima za mesto pod nemilosrdnim suncem, koje nas takođe gleda i ne miluje onako često i nežno kao u detinjstvu. Sad su u modi neke tuđe reči čiji smisao, ili pre besmisao, ja ne razumem i ne prihvatam, čak i po cenu potpune izopštenosti i samoće koja je preuranjena čak i za moje godine.”

piše: Jelena Krulj

Leave a Reply

Your email address will not be published.