piše: Dragoljub Mandić
Jedan od mogućih odgovora na pitanje zašto je Jugoslavija morala propasti verovatno leži u tome što za sedam decenija njenog postojanja nije zaživela integralna jugoslovenska kultura, koju bi istom merom baštinili svi njeni narodi. Onaj ko, recimo, poznaje književnost ovih prostora, vrlo dobro zna o čemu je reč. Međutim, zahvaljući što obilju talenta na ovom podneblju, što promišljenoj kulturnoj politici Brozovog režima, rok muzika je u tom pokušaju najdalje dobacila.
Počev od prvih koncerata krajem pedesetih, preko uključivanja državnih struktura krajem šezdesetih, o čemu je naširoko i argumentovano pisao istoričar Aleksandar Raković, rok muzika je postepeno postajala glavno identitetsko obeležje jugoslovenske mladeži, uglavnom urbane, koja se na taj način međusobno najlakše povezivala. To je najvidljivije bilo početkom osamdesetih, kada su novotalasne grupe iz Beograda imale izuzetnu prođu u Zagrebu i obrnuto. Međutim, kako je decenija odmicala, a država se polako bližila svom neminovnom raspadu, istovremeno se jugoslovenska rok muzika bližila svom zenitu koji mnogi smeštaju u 1985. godinu, kada je, između ostalog, stekla i međunarodni prestiž zahvaljujući YU rock misiji. Pored singl ploče Za milion godina, sa istoimenom pesmom koju su poslednjih meseci aktuelizovali studentski protesti u Srbiji, te godine je objavljen veliki broj long plej ploča, sa desetinama numera koje se i danas, četiri decenije kasnije, čuju na svakom koraku.
Partibrejkers I
Berićetnu 1985. godinu otvorila je energična beogradska grupa Partibrejkers svojim debijem, objavljenim u izdanju zagrebačkog Jugotona. Iako su se demo-snimci pesama Hiljadu godina i Večeras povremeno vrteli na radiju, PGP RTB je ostajao nem, pa su Cane, Anton i drugovi na kraju završili u Jugotonu, što nije bilo ništa iznenađujuće, s obzirom na to da su u Zagrebu jednom prilikom za tri dana održali pet koncerata, pri čemu je jedan od oduševljenih posmatrača bio niko drugi do Džoni Štulić.
Album je sniman u leto 1984, a uz članove grupe, na produkciji je radio i Koja iz Discipline kičme, dok je gitarista Anton osmislio omot. Ploča se u prodaji pojavila 25. januara i odmah je privukla pažnju publike, među kojima je bilo dosta onih koji su ranije prisustvovali njihovim nastupima. Prepoznatljiv Canetov vokal, beskompromisni tekstovi i temperamentna svirka odmah su postali zaštitni znak Partibrejkersa. Na ploči je bilo 12 numera, od kojih su se najviše istakle Ako si, Ulični hodač, Večeras i naročito Hiljadu godina, koja je do danas ostala jedan od najvećih hitova ove grupe. Prema jednoj docnijoj anketi koju je uradilo 70 rok kritičara, novinara, umetnika i drugih pozvanih ljudi, prvenac Partibrejkersa je zauzeo 18. mesto na listi sto najboljih albuma jugoslovenske pop i rok muzike svih vremena.
Sa druge strane jastuka
Buđenje ranog proleća donelo je album koji ne samo da je obeležio 1985. godinu, nego i čitavu jednu epohu. Nakon što je prethodne godine napravio bum sa debi albumom Pozitivna geografija, toliki da je u potpunosti u drugi plan gurnuo Riblju čorbu, grupu čiji je važan član tada bio, Momčilo Bajagić Bajaga je 13. marta objavio novi album kojim ne samo da je potvrdio da prošlogodišnji uspeh nije bio slučajan, nego je istovremeno napravio veliki korak napred. Nakon što je u novinama saznao da više nije deo Riblje čorbe, Bajaga je okupio grupu muzičara sa kojima je do tada sarađivao i koji će ubuduće biti njegovi Instruktori.
Međutim, snimanje novog albuma isprva nije išlo najboljim tokom. Kako piše pouzdani poznavalac ovdašnjih muzičkih prilika Ivan Ivačković, Bajaga je u početku mislio da objavi singl sa pesmama Zažmuri i Dobro jutro, džezeri, a da ostale zanemari jer „ništa ne valjaju”. Na sreću, stvari su se drugačije završile i na albumu se našlo 11 numera, koje su stilski bile potpuno različite: od klasičnog roka, preko popa do džeza. Album Sa druge strane jastuka je do kraja godine prodat u 300 000 primeraka, što nimalo ne čudi jer su Zažmuri, 220 u voltima, Ti se ljubiš, Dobro jutro, džezeri, Dvadeseti vek i naslovna numera vrlo brzo postale evergrin.
U odnosu na prethodni, ovaj album je tehnički i poetički bio znatno zreliji, što je uz Bajagin prijemčivi imidž doprinelo da njegova publika bude sve brojnija. To se potvrdilo na koncertu održanom 8. juna 1985. na stadionu Tašmajdan, kada je Bajaga, zajedno sa publikom, svojim pesmama prkosio provali oblaka koji su se te večeri nadvili nad Beogradom. Pored toga što se o atmosferi sa ovog koncerta i dan-danas pripoveda, bio je to događaj koji je Bajagu inaugurisao u novog princa jugoslovenskog rokenrola.
Ratne igre
U decembru 1984. godine članovi grupe Kerber otputovali su iz Niša u London, gde su počeli da snimaju svoju drugu long plej ploču. Pored snimanja kojim je rukovodio producent Gordon Rouli, grupa je odsvirala nekoliko koncerata u Liverpulu i Česteru, čiji će se tragovi pronaći na samoj ploči koju je 14. marta 1985. objavio ZKP RTVL. Album je nosio naziv Ratne igre, dok se istoimena pesma izdvojila kao najveći hit, usled čega je prepoznatljivost grupe nastavila da raste. To im je omogućilo da sviraju na Trgu Marksa i Engelsa povodom Dana mladosti, a potom i na stadionu Crvene zvezde u okviru YU rock misije. U septembru su prvi put svirali u Zagrebu, da bi krajem godine dobili nagradu „Smeli cvet” koju je Savez socijalističke omladine dodeljivao za doprinos rok muzici.
Istina
Nakon neuspeha koji je zabeležio album Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju, opšti utisak je bio da se Riblja čorba nalazi pred raspadom. Iako je ovaj album, koji je objavio Jugoton, dostigao tiraž od 120 000 primeraka, za Boru Đorđevića i ostatak grupe to je predstavljalo neuspeh. Album se našao na udaru republičke komisije koja ga je proglasila za šund, kao i kritike, čije su oduševljene pohvale bile usmerene ka Bajagi, koji je ubrzo, zajedno sa Rajkom Kojićem, izbačen iz grupe zbog odbijanja turneje po Grčkoj. Javnosti se činilo da je raspad neminovan. Međutim, dok su je svi otpisivali, u Čorbu su stigli gitaristi Vidoja Božinović Džindžer i Nikola Čuturilo Čutara. Grupa je u studiju „Akvarijus” počela da snima novi album, na kojem su preovladavale brze i ljutite pesme, poput Ajde beži, Neću da te volim i Hleba i igara, balada Sačekaj i crnohumorna Disko mišić, na kojoj je Goran Bregović uzvratio na Borino gostovanje u pesmi Pediculis pubis.
Međutim, kada je čitav materijal bio snimljen, Jugoton je stavio veto na nekolicinu numera, uključujući i Pogledaj dom svoj, anđele. Na sreću, Čorba se vrlo brzo vratila u matični PGP RTB, u čijem je izdanju 27. marta objavljen album Istina. Na omotu su se nalazile glave članova Riblje čorbe ugrađene u Ćele-kuli, dok je na ploči zapravo postojala samo jedna pesma – Pogledaj dom svoj, anđele. Reč je o pesmi koja je bila toliko dominantna da je pojela sve druge i stoga je njen značaj u godinama i decenijama koje su dolazile samo rastao. Slušaoci Radija 202 proglasili su je za hit godine, 1995. je proglašena za hit decenije, a svojevremeno je figurirala i kao predlog za novu himnu Srbije.
Soldatski bal
Samo dan kasnije nakon Čorbine Istine, u Zagrebu je objavljen album koji će izazvati histeriju među tinejdžerskom populacijom širom Jugoslavije. Jugotonova zlatna koka bio je Plavi orkestar, sarajevski tinejdž kvartet, čiji se muzički koncept zasnivao na kombinaciji roka i folka, na patetičnim, ali ipak ne sasvim trivijalnim tekstovima, koji su vrlo brzo pronašli svoju publiku. Iako su mnoge kolege, kao i dobar deo kritike, nipodaštavale rad Plavog orkestra, formula njihovog uspeha bila je jednostavna – klinci su svirali za klince. Album je sniman u zagrebačkom „SIM studiju”, producirao ga je Husein Hasanefendić Hus iz Parnog valjka, dok je omot bio inspirisan albumom Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band grupe Bitls.
Kada se album pojavio u prodaji, četvorka predvođena Sašom Lošićem Lošom za tili čas je osvojila srca ogromnog broja jugoslovenskih devojčica, a pošto su dečaci voleli devojčice – i oni su morali da ih slušaju. Uz veliku logističku podršku Jugotona, za pola godine je prodato 300 000 nosača zvuka, da bi konačan tiraž bio oko 500 000 ploča, postavši tako najprodavaniji debi album u istoriji jugoslovenske rok muzike. Glavni hitovi bili su Suada, Bolje biti pijan nego star i Good bye, teens, a popularnost grupe se naročito videla tokom turneje koja je održana pod naslovom Bolje biti pijan nego star, što je iritiralo konzervativne elemente društva, pa su tako pojedina boračka udruženja tražila zabranu grupe. Za to vreme, histerija njihove unučadi dostizala je ekstremne razmere, zbog čega su članove grupe prilikom potpisivanja ploča morali čuvati policijski kordoni. Bila je to neviđena popularnost za naše uslove, ali je potrajala jako kratko.
Ekatarina Velika
U isto vreme kada je Plavi orkestar snimao Soldatski bal, termin u istom studiju imala je i beogradska grupa čiji je doskorašnji naziv bio Katarina II. U sastavu Milan Mladenović (gitara i vokal), Dragomir Mihailović Gagi (gitara), Bojan Pečar (bas), Ivica Vdović (bubnjevi) i Margita Stefanović (klavijature), grupa je pod ovim imenom snimila istoimeni album, ali je vrlo brzo, uprkos prvim uspesima, usledio razlaz. Gagi je zbog sukoba sa zakonom završio u zatvoru i po izlasku je izbačen, zbog čega je grupi uskratio dotadašnje ime, koje se odnosilo na devojku u koju je bio zaljubljen.
Pod novim imenom – Ekatarina Velika – i sa novim bubnjarom Ivanom Feceom Firčijem, grupa odlazi u Zagreb, gde snima istoimeni album koji se pojavio u proleće 1985. godine. Album se u poetičkom i instrumentalnom pogledu nadovezao na prethodni, čime se oko grupe okupljao krug ne toliko brojnih koliko vernih poštovalaca. Kritika je, takođe, povoljno reagovala. Najveću pažnju privlačile su stvari poput Oči boje meda, Tatoo, Modro i zeleno i Hodaj, kojima se Ekatarina Velika profilisala kao jedna od najautentičnijih pojava na jugoslovenskoj rok sceni. Sam Milan Mladenović je isticao da je ova ploča bila ključna za njihov dalji rad: „Tada su se prvi put pojavili naši pravi tekstovi koji o nečemu govore, sa nešto više produhovljenosti i osećaja. Mislim da je to naša najvažnija ploča”.
Dok čekaš sabah sa šejtanom
Nakon afere „Crk’o maršal”, činilo se da su Zabranjenom pušenju dani odbrojani! Prema rečima glavnog krivca, dr Neleta Karajlića, grupa tada biva gurnuta „u ilegalu, skinuta sa svih kanala i sredstava komunikacije, prisiljena da se batrga na malim seoskim koncertima do kojih još nije dopro glas o našoj nepodobnosti”. Međutim, iako se nalazila duboko u tami medijske izolacije, u grupu je i dalje verovao tadašnji urednik Jugotona Siniša Škarica, čak je pristao na ideju da grupa snimi dupli album. Razlog zašto su se Karajlić, Sexon i drugovi odlučili na ovakav potez nije ležao samo u odsustvu tržišnog razmišljanja, nego se iza toga krilo i odbijanje bilo kakvih kalkulacija koje obično slede nakon prvog i uspešnog albuma.
Snimanje se odvijalo pod producentskom palicom Paše Ferovića u zagrebačkom „SIM studiju”, u noćnim terminima, dok su danju snimali Ekatarina Velika i Haustor. Album Dok čekaš sabah sa šejtanom je izašao 11. juna 1985. i na njemu se nalazilo 18 numera, od kojih će pola s vremenom postati evergrin. Iako iz poznatih razloga nisu bile medijski propraćene, pesme poput Djevojčice kojima miriše koža, Nedjelja kad je otišo Hase, Ibro Dirka, Stanje šoka, Kažu mi da novog frajera imaš i Sanjao sam noćas da te imam, stekle su kultni status i danas se slušaju neuporedivo više nego u vreme kada su izašle.
No.2 (Valentino)
Nakon vrlo uspešnog prvenca na kojem se istakao hit Volim te još, sarajevska grupa Valentino imala je priliku da se uživo predstavi beogradskoj i sarajevskoj publici. Grupu je nakon toga prigrlio sarajevski Diskoton i ona se odmah bacila na snimanje novog albuma, koje se odvijalo u studiju RTV Sarajevo. Pored Zije Rizvanbegovića, koji je bio glavna kreativna i organizaciona snaga, i pevača upečatljivog glasa, Suada Jakirlića, za grupu je veliko pojačanje predstavljao dolazak multiinstrumentaliste Nikše Bratoša, koji danas važi za jednog od najboljih studijskih muzičara i producenata na postjugoslovenskom prostoru.
Kada se 15. juna album pojavio u prodaji, pokazalo se da prethodni uspeh nije bio slučajnost. Najveći hit na ovom albumu bila je pesma Bez tebe, koju su slušaoci, zbog upečatljivog refrena, s vremenom prozvali Đubre, volim te. Takođe, pažnju su privukle i U vrelini noći, Ponekad se sjetim da postojiš i Ne, ne boj se, čime se Zijo potvrdio kao ozbiljan hitmejker, čemu će svedočiti i sledeća dva albuma Valentina.
Bolero
Jesen 1985. donela je album kojim je zagrebački Haustor dostigao svoj zenit. Bolero se pred publikom našao u oktobru i odmah je izazvao veliki odjek među slušaocima. Ploča je snimana više od sedam meseci i na njoj se pojavilo osam pesama, među kojima su i Ena, Šejn i Šal od svile, koje se smatraju nečim najboljim što je Haustor ostavio za sobom. Značajan uspeh postigle su i TV man, Ja želim i Sejmeni. Spiritus movens, kao i inače, bio je Darko Rundek, a na ploči je dominirao prepoznatljivi rege zvuk, dok se u numeri Take The Money And Run mogu primetiti i primese rep muzike. Album se godinama i decenijama kasnije po pravilu vrlo dobro kotirao na svim antologijskim listama i anketama. Slično je bilo i sa pojedinačnim pesmama, pa je tako Šejn proglašena za drugu najbolju jugoslovensku rok pesmu svih vremena, dok se Ena našla na 11. mestu u anketi koju je 2006. sastavio Radio B92.
Zlatne godine
Album koji je zatvorio antologijsku 1985. godinu takođe je dolazio iz Zagreba. Prljavo kazalište, pioniri jugoslovenskog novog talasa, nakon albuma Crno-bijeli svijet postepeno počinje da omekšava svoj zvuk, što je bilo direktno povezano sa komercijalnim napretkom grupe. Pošto je Davorin Bogović nakon albuma Korak od sna (1983) ponovo napustio grupu, glavni vokal postao je Mladen Bodalec, do tada pevač pratećih vokala, koji će na tom mestu ostati do današnjih dana. Album Zlatne godine, koji je u decembru objavio Jugoton, predstavio je Prljavo kazalište u novom pop-rok svetlu, o čemu svedoče numere Ne zovi, mama, doktora i balada Ma kog me boga za tebe pitaju, koje ne samo da su se izdvojile kao najveći hitovi sa ove ploče, nego i kao neke od najboljih stvari koje je osmislio Jasenko Houra.
Koliko je 1985. bila plodna govori i činjenica da su iste godine objavljene i ploče poput Pokreni se! grupe Parni valjak, 003 Đorđa Balaševića, Noć grupe Buldožer, prvi albumi sastava Alisa i Hari Mata Hari, zbog čega će autoru ovih redova sigurno neko zameriti to što se neka od njih ne nalazi na ovoj listi. Međutim, pored fraze da o ukusima ne vredi raspravljati, to bi samo bila još jedna potvrda koliko je ova godina bila značajna za jugoslovensku pop i rok muziku, kao i za sve one koji je i dan-danas slušaju.
jun, 2025.
