foto: Lazar Lazarević

PASCO project, ili Performing Art Scene Obrenovac je poceo kao projekat GO Obrenovac i okruga Buskerud iz Norveške 2010. Zvanično je završen 2013. izvođenjem predstave Kralj Ibi. Nakon toga, PASCO je nastavio sa radom u lokalnom Domu kulture kao performing trupa, ali je nakon samo godinu dana bio prinuđen da napusti ovo Javno preduzeće i započne sa radom kao samostalna izvođačka trupa. U početku se PASCO bavio izvođačkim umetnostima, malim teatrima, plesnim trupama, folklorom i drugim vidovima umetničkog izražavanja na malim i velikim scenama, kao i savetovanjima i stručnom podrškom svim uduženjima koja se bave kulturom, ali je kasnije postao samostalna performing trupa.

PASCO – Pozorište Dvorište je nezavisno amatersko pozorište u Obrenovcu koje ima svoju scenu i izdržava se od donacija i članarina. Predstavljamo vam amatersku glumačku trupu nastalu u okviru ovog projekta, koju čini grupa mladih, talentovanih glumaca iz Obrenovca. Među mnoštvom predstava, mahom klasičnih dela, za domaću publiku izveli su i Šekspirovog Kralja Lira. Predstava je izvođena 2015. godine na sceni Pozorišta Dvorište u Obrenovcu (Kneza Miloša 114) gde ovi mladi ljudi inače vežbaju i nastupaju.

Pitanja smo postavili reditelju i organizatoru trupe, Jeleni Luetić.

Jelena, zašto Lir, a ne neka „poznatija” predstava?

Zašto Lir… Zašto da ne. Inspiracija je bila Lir Šerbedzijinog teatra Ulysses i izvođenje na Dubrovačkim letnjim igrama 2014.

Iskustva sa predstave Kralj Lir?

Velika patnja i muka, ali jos veća nagrada, 2 predstave i puno gledalište, 2 i po sata trajanja i niko nije otišao sa predstave… Za mene kao reditelja i producenta veliki zadatak i veliki bezobrazluk, ali upravo to što nisam završila režiju dalo mi je slobodu da se usudim da celu ekipu sprovedem kroz ovu avanturu.

Šta je bilo najzahtevnije u spremanju predstave?

Najzahtevnije bilo je održati energiju, entuzijazam i motivisanost. Predstava je planirana u jednom prostoru sa obezbeđenim budžetom, a na kraju je rađena i izvedena na totalno drugom mestu i bez budžeta.

foto: Nebojša Vesić

Kako ste se snašli sa komplikovanim tekstom i prilagodili ga publici?

Tekst je takav kakav je; kada se razume šta ko kome govori, zašto i u kom kontekstu, nije komplikovan. Prilagođavanja publici nije bilo. U dva izvođenja predstavu je videlo oko 250 ljudi. U Dvorištu je bila gužva i skoro trećina publike je stajala jer nismo imali dovoljno stolica za sve.

Šta je po vama poenta ili pouka predstave?

Za svakoga je nešto drugo. Kad god radimo predstavu ona jeste u kontekstu vremena u kome živimo iako ne radimo savremene pisce i ne komentarišemo dnevnopolitičke događaje. Lir je ono što se nama dešava poslednjih nekoliko decenija, cepanje zemlje, pohlepa, prevara, laž, klevetanje, ludilo, sećanje, prošlost, ratovi, smrt i istina koju jedino lude mogu da kažu. Ko to nije video, mogao je onda da uživa u jednoj tragičnoj priči o kralju i njegovim ćerkama.

Kako je publika reagovala na predstavu?

U malom mestu, kakav je Obrenovac, ljudi retko hvale iskreno. I brzo zaboravljaju. Lir je bio šok za publiku, a naročito za druge amaterske trupe. Nakon izvođenja, kao i posle svake predstave koju radimo, primećujemo pomake u kvalitativnom smislu i kod konkurencije što je najveća nagrada. Još uvek postavljamo standarde amaterskog teatra i to je, u situaciji kada se samoizdržavamo, velika stvar. Publika je odlično prihvatila predstavu, a o tome govori i činjenica da su mnogi plakali na kraju.

Da li je, i zašto, Šekspir (još) uvek zanimljiv ljudima?

Šekspir nije zanimljiv ljudima tek tako. Retko ko će da uzme da čita Šekspira ako ne mora. Ali kad publiku dovučeš u pozorište, onda Šekspir radi. I onda je zanimljivo ono što je on napisao. Arhaični govor i stih ne primećuju se jer su teme toliko životne da je identifikacija gotovo momentalna.

Da li je izbor predstava slučajna ili postoji neki plan u redosledu kojim ih birate i pripremate?

Izbor predstava zavisi od raspoloživih ljudi, odnosno od glumaca koji mogu i žele da za proces proizvodnje predstave odvoje najmanje 3 meseca svog slobodnog vremena. Zavisi od energije grupe i konteksta u kom predstava nastaje. Zavisi i od novca, ali kako njega u poslednje 2 godine nema, novac i nije bitan. Tu nastupa čuvena kreativnost.

Ko šije kostime i osmišljava scenografiju?

Uglavnom ih ja osmišljavam, ali bez umetnika ništa. Jelisaveta Vićić, akademski vajar, je uradila veliki broj predstava sa nasom trupom,Vesna Sjekloća krojačica koja shvata sve naše zamisli, a odnedavno smo u tim uključili Zoricu Hranisavljević, profesionalnog kostimografa koja je donela novu energiju u trupu. Šminku za Lira radila je Ana Nenadić, profesionalni šminker, ali je to sve timski rad i neretko se „petljamo” jedni drugima u posao.

Šta biste voleli da igrate u Dvorištu jednog dana?

Volela bih da sa ovom ekipom jednog dana postavim Jesus Christ Superstar, ali dok se ne izborimo za veliku scenu i pristojan budžet to je samo želja. Iskustvo i znanje imamo jer smo radili 3 mjuzikla do sad sa profesionalnim muzičarima i muzičkim pedagozima kao i sa koreografima. Ali, pošto je reč o Šekspiru, ako naš gradski Sekretarijat za kulturu i republičko Ministarstvo kulture podrži, igraćemo Šekspira opet do kraja godine. Neću sad da vam otkrijem koju predstavu, pratite naš rad i iznenadite se.

foto: Nebojša Vesić

Da li smatrate da domaćoj sceni nedostaju klasična dela a našoj sredini, uopšte, popularizacija klasičnih vrednosti?

Domaćoj sceni nedostaje više poverenja, ljubaznosti, otvorenosti i solidarnosti. Bar kada je odnos profesionalaca i amatera u pitanju, jer se sve česće dešava da amateri mnogo bolje urade predstave od profesionalaca. Ima klasične drame na našim scenama, to nije problem. Problem je zatvorenost koja je prouzrokovana malim tržištem i lošim materijalnim statusom ljudi u pozorištima. Najgore je to što se malim sredinama, od tzv. profesionalaca i poznatih estradnih licnosti, kao pozorišne predstave prodaje smeće. Predstave od 2 glumca i jedne razapete krpe s problematičnim tekstom i gomilom gegova koje nisu smešni ni dvogodišnjem detetu su preplavile unutrašnjost. Obrenovac je nadomak Beograda ali nije i neće biti Beograd i to onda daje za pravo tzv. profesionalnim trupama da prodaju sve i svašta. E, onda publika koja odrasta na tim i takvim predstavama ne može ni da pojmi šta je pozorište a kamoli da traži ozbiljan repertoar.

Da li je neka predstava bila odgovor na stanje tokom i nakon poplava?

Direktno ne. Ja nisam napustila Obrenovac tokom poplave i to je za mene bilo jedno iskustvo koje bi svako ko se bavi teatrom trebalo da preživi. Transformacija grada, transformacija ljudi, transformacija svega. Sve dobija novu, drugačiju dimenziju. Deo ekipe je čistio grad od posledica poplave. Ceo naš fundus, kostimi, tekstovi, fotografije, scenografija, rekviziti koje smo nabavljali tokom 5 godina je odnela poplava, uništila voda…to je bila velika materijalna šteta, ali još veća emotivna. Ipak, kad smo sedeli pored ogromne gomile neprepoznatljivih stvari iz našeg budžaka, na moje pitanje šta da radimo, Aleksandra Spasov je odmahnula rukom i dala znak da sve to bacimo. To je bila jedina prava stvar koja je mogla da se uradi. Tad sam rekla – idemo ispočetka. A početak je antička drama. I tako smo počeli da radimo Medeju. Dok su nam humanitarne organizacije donosile paštete i riblje konzerve, dok se narod tukao oko mesnog nareska, mi smo počeli da čitamo Euripida. U razrušenoj maloj sali Doma kulture u novembru 2014. igrali smo Medeju dva puta pred prepunom salom.

Planovi za naredne predstave?

Dok mi planiramo, Bog se smeje. Šekspir najverovatnije, ali mi se Rostan mota po glavi…

Više o njima pogledajte na Fejsbuk stranici.

KRALJ LIR

Nekoliko pitanja postavili smo i mladim talentovanim glumcima koji su Kralja Lira predstavili obrenovačkoj publici:

foto: Nebojša Vesić

(Branko Selimović, glumio je kralja Lira) Branko, kako bi opisao svoj lik?

Taj lik sam po sebi nosi neku težinu s obzirom na godine, na prisustvo bolesti, odsustvo ljubavi koja mu je potrebna kao čoveku… Oko dosta stvari sam se konsultovao dok sam gradio ovaj lik i njegovu bolest sam prezentovao iz iskustva svoje bake, nekog ko mi je najbliži a ko pati od demencije. Njena neprisutnost u stvarnosti ponekad bila mi je najbolji reper. Lirova stvarnost je uvek tu negde prisutna, a on je nje najmanje svestan. Jako me je iscrpeo ovaj lik, ali mislim da sam donekle uspeo, s obzirom da nisam godinama najbliži njemu. On prihvata samo ono sto želi da vidi i na taj način uspeva da prikrije neke svoje neuspehe. Bilo mi je potrebno oko pola sata, 40 minuta nakon predstave da dođem sebi zbog siline emocija koju nosi uloga.

Kako se treba nositi sa greškama?

Greške su bitna stvar u svačijem životu zato što su one kao bamperi na fliper igricama u koje udarate i bio bih lud kada bih ponovio istu grešku dvaput. One su normalna pojava i tu su da vas, kada udarite, vrate na pravi put.

Da li je lako priznati da si pogrešio i tražiti oprost?

To je jako velika stvar i mislim da se ljudi plaše priznanja. Trebalo bi da svako sagleda svoje greške realno jer greška može da vas vrati na put pravog rasuđivanja. A krijemo se od tog oprosta, kao da treba kamen iz usta da izbacimo kad nekome opraštamo. Ipak, priznanje čisti dušu od greha.

Da li je moralno od Lira što uopste traži dokaz ljubavi svojih ćerki?

Nije moralno. Ali mislim da je on osetio da mu se tu negde bliži kraj i da je to više tražio kao dokaz njegove moći i autoriteta u očima drugih. Nije moralno, ali je on nasilno time pokazivao svoju moć kralja koja je zapravo već bila na izdahu.

foto: Nebojša Vesić

(Kristini Stojičić poverena je uloga najmlađe ćerke, Kordelije) Kristina, ako bi se osvrnula na lik koji si glumila i iskustvo koje je donela ova uloga, šta bi rekla, kolika je cena iskrenosti?

U trenutku može dosta da nas košta, ali tek kasnije, kada se gleda na neke duge staze, ispadne bolje po nas i okolinu.

Da li je, po tvom mišljenju, moguće izvagati koja je ljubav veća – prema roditeljima ili prema partneru?

Mislim da ni jedna od te dve ljubavi ne isključuje ovu drugu, niti mogu da se porede jer su, prosto, dve različite vrste ljubavi. Svaka od njih ima vrlo značajnu ulogu u određenim dobima našeg života. Mislim da nije moguće odabrati jednu, a ovu drugu isključiti.

Kako misliš da bi prošla Kordelija na Balkanu?

S obzirom na to koliko okolina može da utiče na doživljavanje stvari, mislim da bi možda prošla još gore, tj. ne znam da li bi bila shvaćena na kraju čitave priče i da li bi došlo do razrešenja gde bi se pokazalo kolika je bila njena žrtva.

foto: Lazar Lazarević

(Đorđe Galić tumačio je kontroverzni lik Lude) Đorđe, da li su oni koji se „prave ludi” zaslužili smanjenu odgovornost?

Obično su u našem društvu oni koji se prave ludi sami odabrali taj vid individualnosti, oni su samoproklamovani ludaci i ne žele da pripadaju ni jednom taboru. Ne mogu onda ni da odgovorim da li oni imaju odgovornost, ako su je sami stavili na sebe. Ali u suštini ne smatram da su oni ludaci, već imaju jedan svoj pogled na svet, a po nekom mom subjektivnom mišljenju, to su ljudi koji više prate unutrašnji glas pa ih drugi doživljavaju kao ludake, jer ne pristaju na kompromis. To sam ja, kao Luda, u predstavi predstavio odnosom između Lude i Lira. Da ga je Lir više slušao možda ne bi pogrešio, ali Luda je u predstavi zanemarena, isto kao što ljudi danas često zanemaruju taj svoj unutrašnji glas. Isto može da se simbolično predstavi i na slučaju društva – naša politička elita, da je više slušala unutrašnji glas naroda, možda bi donosila drugačije, bolje odluke.

Da li je kapa sa zvončićima prokletstvo ili dar?

Govoreći iz moje perspektive za mene su prokletstvo i dar sinonimi. Čovek bi trebalo da nauči da nešto što drugi doživljavaju kao prokletstvo transformiše da to za njega bude dar.

(Jovana Kruščić i Ivana Pivaš odlično su se snašle u ulozi dve zle sestre, Regane i Gonerile) Devojke, šta je po vašem mišljenju veći greh, pohlepa ili laž?

Ni pohlepa ni laž nisu osobine na koje bi bilo ko od nas trebalo da bude ponosan. I pohlepa i laž su, manje ili više, odlika duhovno posrnulih ljudi. Postoje one bele laži, koje su donekle opravdane, ali one „crne laži” i pohlepa se u jednom momentu moraju dodirnuti. Ljudi često zbog pohlepe lažu, a i lažu jer su pohlepni, tako da su to neke stvari koje se prepliću jedna sa drugom i nisu nešto na šta treba da budemo ponosni. Ali svako od nas u sebi ima i crtu pohlepe i neke vrste prevrtljivosti.

(Aleksandra Spasov glumila je Jadnog Toma) Da li ljudi uvek dobiju ono sto su zaslužili, tj., da li pravedni zaista bivaju nagrađeni?

Kao što smo i videli u ovom delu, pravedni često nailaze na velike prepreke u svom životu i često bivaju kažnjeni upravo zbog svoje pravednosti. Situacija se nije mnogo promenila od 17. veka, u kom je Šekspir stvorio ovo delo, pa do danas. Međutim, uprkos teškim preprekama i ponekad, naizgled, bezizlaznim situacijama, pravedni uspeju da dobiju ono što im pripada i bivaju nagrađeni za svoje poštenje. Jedina mana svemu tome je što je put njihove pravednosti trnovit i nisu svi uvek vični da tim putem idu.

piše: Moon Queen

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.