piše: Sonja Ristić
Svet muzike i filma je početkom prošlog meseca ostao bez velike ličnosti – Enija Morikonea, koji je preminuo u 91. godini. Veliki italijanski muzičar nekoliko dana pred smrt napisao je oproštajno pismo koje počinje rečima: „Ja, Enio Morikone, sam umro”, ali njegova muzika će, bez sumnje, nastaviti da živi. Prisetimo se njegove umetničke ličnosti i najvećih dostignuća.
Enio Morikone rođen je 1928. godine u Rimu. Otac mu je bio trubač i njegovi nastupi u noćnim klubovima i koncertnim dvoranama bili su verovatno jedini izvor prihoda porodice Morikone. Kada se razboleo, mladi Enio je bio prinuđen da ga zameni. Otac ga je još u detinjstvu naučio sviranju nekoliko instrumenata i Morikone je 1940. godine upisao trubu i kompoziciju na konzervatorijumu Sveta Sesilija. Noću je svirao umesto oca ili pisao različite aranžmane više stotina pesama tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka: „Morao sam da radim kako bih imao za život. Želeo sam da moji muzički aranžmani ostanu u tajnosti, ali to nije trajalo dugo. Ljudi su počeli da govore da sam dobar aranžer i moja tajna je bila otkrivena. Bio sam poznatiji kao aranžer nego kao kompozitor.”
Morikone je počeo da komponuje sa svega šest godina. Napisao je veliki broj muzike najrazličitijih žanrova – od klasičnih dela, poput koncerta za trubu Ut, preko muzike za radio, televiziju i pozorište, do filmske muzike, koja predstavlja najznačajniji deo njegove karijere: „Muzika za film sadrži različite probleme. Potpuno je drugačija od druge muzike. Film, priča, značanje filma upravljaju kompozitorovim idejama. Prvo moram da razumem film, sliku, priču, namere režisera, čak i stvari koje želi da izbegne. Onda sam sam na svom. Dobijem ideju, otrčim i brzinski zapišem note. Ne komponujem za klavirom kao što neki to rade, već za svojim pisaćim stolom.” Sarađivao je sa brojnim izvođačima koji su ušli u istoriju džez i popularne muzike, poput Četa Bejkera i Šarla Aznavura. Takođe, njegovu karijeru obeležio je veliki broj javnih nastupa, bilo kao izvođača ili u svojstvu dirigenta, kao i nimalo zanemarljiv broj nagrada.
Prvi filmovi za koje je Morikone pisao muziku bile su uglavnom komedije. Iako nisu prošle preterano zapaženo, izazvale su interesovanje njegovog druga iz detinjstva, Serđa Leonea, sa kojim je, prema mišljenju italijanskog režisera Bernarda Bertolučija, „izmislio italijanska vesterne.” Značajan preokret u Morikoneovoj karijeri desio se 1964. godine kada je snimljen špageti-vestern Za šaku dolara (A Fistful of Dollars), prvi deo Dollars trilogije, nakon koga su usledili Za dolar više (For a Few Dollars More, 1965) i Dobar, loš, zao (The Good, The Bad and The Ugly, 1966), sa Klintom Istvudom u glavnim ulogama. Muzika se sastojala od zvuka drombulja, pucnjave pištolja i bičeva, zvižduka, električne gitare i trube. Korišćenje zvukova iz svakodnevice jeste jedan od Morikoneovih karakterističnih postupaka: „Mnogi ljudi verovatno misle da sam kapriciozan zbog ubacivanja zvukova poput kucaće mašine i limenki u muziku. To radim da bih zadobio element realnosti.” Nakon trilogije, Leone i Morikone nastavili su u sličnom maniru filmom Bilo jednom na divljem zapadu (Once Upon a Time in the West, 1968), kao i Leoneovim poslednjem vesternom Za šaku dinamita (A Fistful of Dynamite, 1971). Međutim, iako se čuveni dvojac uglavnom vezuje za italijanske vesterne, prema Morikoneovom mišljenju „postepeno smo se tokom vremena, on kao režiser i ja kao kompozitor, poboljšali i dostigli svoje vrhunce u Bilo jednom u Americi (Once Upon a Time in America)“, gangsterskoj drami iz 1984. godine. Kako navodi: „Leone je od muzike zahtevao više od ostalih režisera” i smatrao je da su njegove scene neobično dugačke jer „nije želeo da se muzika završi.” Značaj muzike za Leonea oslikava se u činjenici da je u procesu nastajanja filma neretko prva na redu bila muzika. Naime, Leone bi započeo snimanje tek nakon što bi Morikone napisao muziku. Kako sam režiser navodi: „Nije to samo do mene. Zbog glumaca poput De Nira, za koga je živ zvuk veoma bitan, na setu se sve vreme čuje muzika. To im pomaže da uđu u potrebno raspoloženje, a dijaloge snimaju kasnije.”
Kompozitor je jednom prilikom izjavio da ga baš i ne oduševljava činjenica da ga ljudi pamte samo zahvaljujući špageti-vesternima: „Nekada sam prilično razočaran, jer sam pisao muziku za mnogo različitih filmskih žanrova.” Među njima su se našli horori, poput Karpenterovog Stvora (The Thing, 1982) i Mačke sa devet repova (The Cat o’ Nine Tails, 1970) Darija Arđenta. Drugu nominaciju za Oskara donela mu je drama Misija (The Mission, 1986) Rolanda Žofea, koja mu je osigurala značajno mesto na američkom tržištu. Režiser sa kojim je takođe sarađivao na nekoliko filmova jeste Brajan de Palma. Morikone je, zahvaljujući muzici za ratnu dramu Žrtve rata (Casualities of War, 1898), nominovan za Zlatni globus. Kompozitor je u jednom intervjuu rekao nešto više o ovom ostvarenju: „U De Palminim Žrtvama rata američki marinci oteli su devojčicu iz Vijetnama. Način na koji je De Palma ekranizovao njenu smrt podsetio me je na malenu pticu upucanu u letu, koja leprša i konačno pada na zemlju. Panove frule, koje su svirala braća Klemente, pogodovale su mi da izraze lepršanje do smrti ptice koja pada na zemlju.” Pored Panove frule, Morikone je često koristio okarinu (For a Few Dollars More), usnu harmoniku (Once Upon a Time in the West), zvona (A Fistful of Dollars) i druge manje zastupljene instrumente. Iako je tokom karijere imao priliku da sarađuje sa velikim imenima iz sveta filma, poput Tarantina, za čiji je film Podlih osam (The Hateful Eight, 2015) dobio Oskara u kategoriji za najbolju originalnu partituru, zatim Tornatoreom, počevši od drame Cinema Paradiso iz 1988. godine, pa nadalje, Bertolučijem, Levinsonom i mnogim drugim režiserima, priznao je da nikada neće prežaliti propuštenu priliku da piše muziku za Kjubrikovu Paklenu pomorandžu (A Clockwork Orange, 1971): „Zaista se kajem što nisam radio muziku za to. Stenli Kjubrik me je pitao da pišem muziku i pristao sam. Problem je bila Kjubrikova pristojnost koja ga je naterala da telefonira Serđu Leoneu, koji je završavao film za koji sam pisao muziku, i na kojoj sam rad završio. Ali Leone mu je rekao da sam i dalje zauzet time, i Kjubrik me nikada nije ponovo pozvao.” Iako je radio muziku za holivudske filmove, nikada nije naučio da govori engleski. Jedan je od retkih Italijana koji je uspeo u Holivudu, a da se nije odvojio od rodnog grada: „Svi moji prijatelji su ovde, kao i veliki broj režisera koji me vole i cene moj rad. Rim je moj dom.”
Morikoneov opus imao je uticaj na brojne muzičare: album OK Computer (1997) grupe Radiohead inspirisan je stilom italijanskog kompozitora, Metallica koristi jednu od Morikoneovih najpoznatijih numera The Ectasy of Gold kao uvodnu muziku na koncertima od 1983. godine, u Lovers of the Sun (2014) Dejvida Gete jasan je uticaj Morikoneovih vesterna… Spisak je prilično dugačak zahvaljujući onome na šta je Morikone najviše obraćao pažnju: „Najbitnija stvar je kvalitet. Ono zbog čega se nadam da će ljudi pamtiti moju muziku jeste upravo to.” Morikone će zasigurno biti upamćen kao velika ličnost, a kako je Tornatore jednom prilikom izjavio: „On nije samo odličan filmski kompozitor. On je odličan kompozitor.”
avgust, 2020.
